TA LEPA IMENA

MB pon – 29.08.2011, objavio robin 29. avgust 2011 10:23:11

 „U jednom gradu, u jednoj zemlji, na jednoj planeti, je jedna,ona, ili on, bila tamo sa onim ili onom…“ Takav i slican nacin razgovora, koji me sve vise nervira, je u poslednje vreme jako poularan. Kao da ljudi nemaju ta svoja lepa imena, koja su im upravo zato data da se zna o kome se prica. Takvi „pricaci“ zele da budu i obavijeni tajnom i „kao“ iskreni i otvoreni, pricaju , kako su bili sa nekim zagonetnim likovima na nekim egzoticnim mestima, zele prisnost a nje nema.Pitam se  kako nisu svesni  da magija te napetosti u prici   odaje njih same da, niti su zagonetni niti  iskreni.  “ Bila sam juce sa onom mojom tamo negde u gradu, I onda se desilo…..?” Cekaj ..uvek se pitam, sta hoces da mi kazes i zasto to radis..Vezana za jezik kao struku, dobro znam da se zamenica koristi tek kada je predhodno navedena imenica. Ako nisi bila sa foteljom , onda si bila sa nekim zivim bicem koje ima ime..A ako ne zelis da pricas nemoj.

A ima I jos jedna magija koja me iz nekih specificnih razloga isto nervira. Upotreba izraza “ zena”.. Sem onih koji su u upotrebi, „E zeno pa bas je..“od prijateljica i samih zena, najinteresantnije mi je nazivanje saputnica istim imenom..bezlicno.Ok. kod zezanja, moja zena kaze I td…u dobrim prijateljsvima je sve jasno.. Pri svim malo prisnijim odnosima , veoma se lepo zna ko je ozenjen pa ima zenu, i obicno se i zna i ime te osobe. Pa cak se nekad i licno poznaje.Kod nekih isto neobicnih prijateljstava, poslovnih a na neki nacin specificnih,  pricom, nekim pogledom ili osmehom, gde je cak sve i na Vi, me onda uvodjenje zene u pricu i to bez imena dodatno uvodi u razmisljenja.Pri tome nekako nespretno  Nekad sama dodam ime, cisto da pokazem da je ,ako se o tome prica,  noramalno pricati sa imenom, ali ta magija bezlicnosti me onda navodi da se pitam zasto je to tako….Nije problem,zna se ko koga ima i ko kome pripada, kod mene je to jasno i nema preko granica…Mozda od muskih neko moze da objasni kada se pribegava tome. Da li je to neka otudjenost samih aktera, gde su uglavnom samo u odnosima zena I muskarac ili strah od prisnosti sa osobom  sa kojom se prica, a sa kojom se cak i polusvesno prosto nagonski flertuje. Mozda suludo izletanje pricom u nekim bezveznim situacijama, pa se nema kud.. Da li zal za slobodom u ponasanju, a istovremeno i strah od istog..a mozda postavljanje zida sa “zenom” i ispiranje neke savesti  za sve  osmehe i vrckave poglede.. pa je lakse tako, ili neki strah. Interesuje me poriv, sta je iza toga ..mozda nista ,  slucajno je tako, potpuno normalno i pored neke energije koja prosto svetli, mozda potpuno bezvezno moje mozganje.Bilo kako bilo, zene svoje muskarce i kad se izlete, i kad trepcu ili se smejulje nazivaju muz, ne kazu muskarac mi je rekao da…( mada izarz zena ima u sebi ta dva znacenja i zena i supruga, al zena je onako opste, bezlicnije).
Pri tome sasvim je jasno da je svako u nekim svojim odnosima, da tu niti treba niti iko hoce bilo kakve promene il remecenje poredka. Ali se u zivotu sretnu ljudi, sa kojima je jednostavno obostrano i pored hiljadu nekih „nelogicnih“ okolnosti jako lepo  prijacati ili popiti kafu, ne samo zbog posla, ali sve pod okriljem istog.Prosto desi se nicim ocekivano, a onda dodje i do  te neke  nemustosti u izrazavanju koja nije niti poslovna a ni prisna.

ZAHVALNA SAM

sre – 24.08.2011, objavio robin 24. avgust 2011 23:13:42

Zahvalna sam ..naucila..treba..(uglavnovnom da imam dobri internet vezu, da spadam u ne znam koji postotak ljudi koji ume da pise..a jos manji da ume da i razmislja). Da nam nije ovih i slicnih poruka, svi bi se po difoltu pretvorili u neki File, i Inserovali uz pomoc Toolsa na Backgroundu neke Pikture i teraj…Ovako na nezniji nacin, saljemo umne poruke, kazemo nekim ljudima da mislimo na njih, mada se nismo mesecima ni videli ni culu, uzdahnemo nad pametnom filozofijom zivota i opet, teraj…

Ima tu i za i protiv. Dok lepe pejzaze i vrtove, kineske mudrosti, price o monasima i dogodovstinama salju uglavnom starije generacije , priucene kompjuteru i sa kucanjem uglavnom sa dva do tri prsta, one ostaju potpuno neinteresantne za mladje generacije.

Ima tu u jos jedna podgrupa mailova i slicica,koje izmame osmehe zenskoj starijoj populaciji, sa nekim golusavim decacima te na plazi, te obucenim u ruzu, propraceni uvek zdravim osmehom, neshvatljivIm zenskoj mladjoj populaciji. Njima valjda to bas izgleda bedak, kad se tetke loze, ali ne shvataju da tu od lozenja nema ni L. To je cisto osmeh na retrospektivu mladosti,kad smo i same gledali na takve starije zene kao lujke.

Ovako, vec sve vidjeno, ispricano…najlepsa ilustracija ljubavne predigre iz price, lovac zrtva, vuk jagnje, ko koga muva i zasto. Dakle jedna   koja  uziva naravno u tim i takvim mejlovima na poziv svoga lovca, da svrate do njega na kafu, skruseno je odgovorila. “ Ne mogu imam menzis” Pa dal treba dalje da se foliramo  i objasnjavamo..Ne znam tacno dalje, kako je  covek promilio glavu posle ove kofe govana, ako ima stila, verovatno se nasmejao, ali po nacinu pijenja…vec cega ne bih rekla.

E al nije to tema, vec ove moderne tehnologije koje nas prosvetlise. Pogubismo zivce sto zbog dece preteci da cemo da im ukinemo internet sate, da ce vid da pogube i da se otudje..al sad vec kasno. Svi imaju fejsove, navuceni od sedam godina, u glavama promaja, niko nista ne pamti, nema potrebu..pise na fejsu i domaci i ima i slika kontrolnog snimljena mobilnim, moze i morbidnim, jer po tim fajlovima po mobilnim mogu da se nadju najkretenskije fotografije iz stvarnog sveta, koje kasnije veoma brzo osvanu naravno, na medjunarodnoj oglasnoj tabli srama. Tamo se sve zna i kako se zove i kako izgleda.Ne iskoci samo ime proizvodjaca namestaja ili garderobe aktera na slikama. Tako agilne majke i ostali roditelji, prate svoju decu sa kim se druze , vide svoje andjele u neverovatnim situacijama, u zagrljaju nekih devojaka ili momaka, ili nekih flasa, vina, piva i viskija…Uglavnom , opet ko po difoltu, roditelji nisu prijatelji na fejsu sa svojom decom, to uspevaju da zvirnu samo u slucaju da andjeli slucajno ne zatvore profil dok se kupaju i slicno. Ja nisam registrovana na tabli, do duse nisam ni ovako registrovana sto bi rekle babe, nego razvedena, pa mi glupo sad da se registrujem..pa da se navucem..aa nasta?

Opet promasih temu, elem, zahvalna sam…da su zadrzali moji nastavljaci vrste i pored svih fejsova i ostalih tehnickih novotarija receptore duse, i pokazali ih u bitnom trenutku nekih sudbinskih dogadjaja u porodici. Iako odmahuju na prelepe pejzaze koje ja sa telecim osmehom zelim da im priblizim i taknem ih da osete lepotu prirode i necega izvan tastature i ekrana, na zivotnom platnu u realnoj teskoj situaciji imaju senzore i uskladjene  reakcije. Zahvalna sam svojoj prirodi da se smejem i kada nije sve smesno, da mogu da kapsuliram bol, tugu i sve to zajedno sa ljubavlju nosim u svojoj glavi u razlicitim fajlovima,koji se ne prelivaju jedan u drugi mada su zajedno u istom sengrupu.Zahvalna sam, sto se po porukama kineske mudrosti i savetuje, da uvek igram kao da me niko ne gleda, pevam kao da me niko ne slusa, smejem se punim ustima i srcem i ponasam po svom srcu,osecajima i mislima bez obzira na druge. Zadovoljna sam sto povremeno imam dokaze da sam ipak necim ostavila trag u generacijama mladih koja su prosla pored mene,koji se ponekad vidi u minornim ali dragocenim stvarima,da se javljaju i onda kad im ne treba vise moja pomoc, sto prestanu da mi persiraju i sto mogu sa njima da popijem i pice u kaficu. Sto sam internet korisnik koji moze jednoj osobi da posalje dvadeset poruka na dan i da mi ona u istom tom danu odgovori, a nije mi rodjak niti prijatelj za kafu.. Zahvalna sam sto i danas imam mastu kao dete, mada neke cudne cifre bas i nisu decje, sto mi srce nije okamenilo i moze da poskoci, ne samo od pada ili porasta krvnog pritiska. Imam nade ca se ono imati   dok bude kucalo  dovoljno ljubavi za sve koji je trebaju, biti strasljivo i kriticno prema sebi da ne pogresi,  da nece kroz oziljke koje su se skupljali godinama otvrdnuti i  otupeti.

I naravno neizbezno u ovakvim trenutcima, zahvalna sam svojim roditeljima, koliko god da su bili nesavrseni kao sto sam ja, dali mi svako sa svoje strane po delic necega sto se cudnim putevima  povezalo preko globalne mreze i stvorilo me.

Ps. slagah nesto, pisano ranije samo za jednog vernog citaoca, imam fejs, otvorise mi i to drugi i citava tri ili cetri prijatelja, malo li je?

CRTICE MOZGA

MB uto – 23.08.2011, objavio robin 23. avgust 2011 1:30:33

……….

Pisem danju u mislima. Razmisljam sta bih rekla dok reka desavanja tece, puno misli, citavi eseji a onda kad utihne i kad ostanes sam, jedan na jedan sa sobom, sa belinom papira na ekranu, misli zamru. Prozivjeno ode, odnese sa sobom i tezinu i tugu i radost.

I sta sad, prepricavati dogadjaje, tugu…. opste kinesku, ma bolje je tako kad ne moze da bude kako treba..pa uvek je bolje ono sto moze a ne sta ne  moze, nemamo opciju.Bolje vrabac u ruci nego ..

Belina, papir….tabula Laza ..a ne raza. Praznina al ne vakum,  necega nedefinisanog ima u toj praznini,  supljina al puna, nesto u njoj je ali sta.Teska definicija osecanja, nabijena jedna na druga, toliko sva jaka i upecatljiva da   su dolazeci u naletima morala da  potiskuju  predhodnu. A vremenski period za potiskivanje je bio previse kratak,  sve su se mesale, uguravale s brda sdola i pretrpale jedna u drugu.  Time su   postali prosto esencija ubitacne jacine, svaka za sebe, jedna pored druge….sve zajedno tempirana bomba a nerazumljiva.

Dal cu puci, pa ne znam, mozda kad izgubim i ovo malo nekog osecaja za realnost, i definitivno predjem i ja na papir, u drugu dimenziju.U njoj mi je dobro,u njoj mogu da bez grize savesti pricam sama sa sobom , sa tom belinom koja me sve razume i ne ljuti se, niti se ja pitam dal ja gresim i dal me je razumela. Sta god htela i pomislila, u njoj mogu da izzivim, da je nacrtam nekim cudnim pokretima ruke lupajuci po ovoj tastaturi. I onda se otvaraju neka vrata iz koje jedna po jedna izlaze te sve moje nabijenme emocije, ekstrakti i postaju eliksiri za mene , za moju dusu, rasterecuju me i ne cine me tako tempiranom. Cujem i vidim svoje misli, ne osudjujem ih niti im zameram, moje su sta da radim.

……………………..

Nedostaju mi ljudi, razne stvari me podsecaju na njih.. smese mi se sa neke police u sobi i svi gledju u mene, u moj zivot i jos uvek su tu. Ali sutra je novi dan , naravno..Odbrojavaju se minuli dogadjaji, godine..U tom odbrojavanju, prodje mnogo vozova i lica pored nas..lica koja srecemo jos uvek, koja smo sretali nekad ali su nam se putanje odaljile, ali i onih cije su putanje izbrisane sa svih dnevnih redova voznje. Vise ne mozemo da ih vidimo sem na nekim starim fotografijama koje, ako imamo srece imaju po neki datum ili godinu na poledjini.

Cesto se mnogo vise zapitamo i iznenadimo kada se upustimo u matematicko pamcenje oduzimanjem i shvatimo, kojiko je godina proteklo kada smo se pozdrvili  sa njima.Na pocetku racunice je tesko, posle krene svojim tokom. Neka nama draga nasmejana lica sa kojima smo uzivali i delili svakodnevnicu bulje sa police,ali sad nedostaje novi ram…

……………………………………………….

Konstatacija  zbivanja” pa dal ima nesto lepo da ti se desi?” Pa valjda ima,nadam se..bicee..al kad ne znam. “Lepotu treba traziti u malim stvarima” pa u malim je i trazim, gde u manjim..ne ide manje od manjeg…  male stvari ali meni bitne ,vredne. Naprimer zrikavac, mali, doselo se na moju terasu i zrici..Jos samo da mi kroz sobu protutnji voz za Sibenik, i cela sreca je tu..troje dece, jedno drugom do uveta, sa nosevima priljubljenim na staklo u ocekivanju mora, jedna starica srebrkaste kose, zeleni i karirni stari koferi…sreca.

………………………………….

Ljudi , cudni neki, misle misli se ne vide, bas su cudni. To me uvek iznenadi  i postidi. Sancenje neko, zauzimanje pozicija..prema kome i prema cemu uvek se pitam. Kako mogu vise da vole da se cene njihove maske, predstavljanje  nego nihova sustina. Da li zaista sami sebe ne cene toliko, ili preziru pa daju surogate sebe..ne znam, to me uvek zadivljuje. Sada je najveci jeres odgovoriti na pitanje “ kako si?”.Kome odgovoriti i kako odgovoriti…vecinu nije ni briga. Ja to pitam drugacije, “dobro ste?” Dobro hvala” sta drugo da pitam, uvek je dobro, da je bolje ne bi valjalo, a da neko zaista prica kako je, ne ide.

……………………….

Ti si ko fenix, da da.. to ne postoji, bese moj odgovor, kad se raspadnem, raspala sam se.. a do tada sam samo ptica robin.A robin ko robin, leti… citavo nebo je pred njim.

NAPISAH

MB ned – 14.08.2011, objavio robin 14. avgust 2011 23:06:38

 Dok posmatram kako neka deca pokusavaju da zapale vatru usred grada ( ipak je NB jos grad) i posle trzaja od neke petarde, mada nije jos NG, resih da se oglasim( pa dobro i London je goreo).

Nikad nisam bila clan niti neke partije niti bilo kog klana za peglanje mozdanih vijuga, sem sto sam bila pionir. Majka sam , te nemam nameru nikoga niti da vaspitavam niti da pravdam, sem eventualno moju..Al se dize neka prasina oko ne znam cega, pa hajde malo da vidimo sve iz drugog ugla.

Necemo teske teme, ko je kome i kada otisao iz zemlje, neki dragi prijatelji i rodbina.  Znam, zbog teske situacije su mnogi morali i nevoljno da odu a neki da dodju,. ( ne zelim o politici).Moje drustvo je uglavnom otislo preko Okeana, a mene je zivot odveo na Istok. Nas duh i neku neusiljenost i iskrenost sam uvek volela i postovala, tako da naravno  volim ljude, bez obzira odakle dolazili. Ponasanje i nacin ophodjena su mi bili uvek isti, kako na Zapadu tako i na Istoku. Nikad nisam imala problema sa njim, niti sam se osecala prozivanom, mada su mi deca ïmala  neko vreme nadimke „inostranci“ Al nije to poenta.

Ovih dana se Novim Beogradom vuce vozilo kao iz „Ludog Max-a“sa razglasom (nisam ni pogledala sa prozora, al tako to vozilo zamisljam) i jedan glas intonacijom kao o odlasku i dolasku vozova objavljuje „Skupljamo stare sporete, frizidere..““ Svaki put se nasmejem i to mi je simpaticno..a onda pomislim na moju malu kumu iz Kanade..

Provele smo zajedeno intenzivno nedelju dana. Pocetna tuga zbog dolaska,a zatim trud svih nas da joj nekako priblizimo Beograd, mada dolazi svake godine, nije ipak urodio ni posle mesec dana boravka nekim za nas prihvatljivim rezultatom..Jasno mi je da je dete rodjeno tamo, drugi uslovi zivota…druge navike..Ali i posle svih mogucih setnji, kupovina, razgledanja i ostalih akrobacija nije promenila misljenje., ne bi volela da dodje sledece godine. Pokusaji sa druzenjem i vrsnjacima isto tako nisu dali rezutata..

Ali najiskeniji decji odgovor na pitanje: „Pa sta ti najvise smeta ovde?“ je bio“Sto je tako prljavo“..I.. sta sad..koji bi odgovor bio dovoljno dobar za to, cenjena publiko, sta dete je razmazeno…ma na zapadu su ovakvi,onakvi  ..ili ono najgluplje, pa znas sine, nismo mi bas tako prljavi….pa nismo, naravno, to svi mi znamo odakle god da smo dosli…

Ma mozemo da budemo svakojaki,i bogati i siromasni, svi smo manje vise u istom kazanu i sa istim problemima, ali da mozemo da budemo malo kulturniji, mislim da mozemo.

Neka tuga zbog svega toga, tuga zbog rastanaka,  dece dobrih prijatelja i moje, Ona  se u buducnosti mozda nece sretati.  Deca, meni nekih dragih ljudi,ce mozda izbegavati Beograd. Decja primedba, povrsina ali do dubine treba jos.,.treba zrelost.. Probudi se u takvim trenutcima i neki prkos, da branis „na barikadama svoj grad“ sa komentarom.. pa i ti svi usiljeni osmesi tamo i sjaj, cistoca nisu nista narocito. Tamo bi mogla da padnes, niko ti ne bi pomogao, ovde su ljudi dobronamerni, iskreni…

Ali opet prasina koja se digla ovih dana mi nekako bas zapela za oko, pa se pitam, da li su bas kod nas ljudi tako dobonamerni? U svakom slucaju, znam da sam kumicu ispratila  i grcajuci izletela sa aerodroma..

I onda nesto tako obicno,  nesto o kulturi , o gradu u kom zivimo, svi u mimohodu i na pola metra,  pobudi lavinu “dobronamernih komentara”.. Vitlajte se po netu, pljujte koliko hocEte, mozete i mene komentarima, svi slucajni, namerni, anonimni i ostali prolaznici.. U jedno mi ne dirajte, jedino u decu.,  o svojoj vodite racuna a ponajvise o svom ponasanju.Ne zbog mene..o meni ja vodim racuna.

Koliko god neki ekstremni stil pisanja moze da para usi, meni licno ne smeta, ako prepoznajem stil. Ako je puko vredjanje u dve recenice, onda to nije stil , a nije ni ekstrem…ne znam sta je?

KRUSKE I JABUKE

MB sre – 10.08.2011, objavio robin 10. avgust 2011 0:38:21

Kako je malo potrebno da covek bude srecan, kazu, nismo ni svesni.Pa i nismo, dovoljno je da disemo, da smo dobili na dar ovaj zivot koji trebamo nekako pametno da iskoristimo. Niko nije rekao srecno, nego pametno, da svi imamo neki razlog i zadatak da izvrsimo u zivotu, opet nema srecno. A mi utrpavamo kruske medju jabuke, stalno se ne slazemo sto te dve vocke ne lice.

A valjda , kolko se secam sa casove filozofije i vec kakvog  nacina razmisljanja, kruska je voce, kruska radja na drvetu. Jabuka je isto vocka i radja na drvetu,pa mozda moze i kruska da bude jabuka. Mozda moze pola kruska pola jabuka, sto da ne, da je  iskalemimo pa da nam bude lepo . Paa… pocela sam bas ne srecno da pisem ovo, ali evo pojavi se srecna vocka, oraspolozi me cinjenica da imam mozak i da mogu da smisljam ovakve razbribrige, pa zaboravih na pametnu notu zivota , izokrenuh sve zajedno, i dodjoh do srece.

Zaboravicu sad da pricam o razumnom, sta htedoh, sta ucinih, sta dobih, nego samo o sreci, koja me iznenada ipak pronadje u kuhinji kumova, iz cistog mira, ciji sam stan dobila na cuvanje dok su odsutni,gde sam kao Fluchtling, ili ti Refugee, refugiados na portugalskom( obecana zemlja gde bi se rado iselila). Sklonih se od zivota, pobegoh iz kuce gde ce deca da mi prave zurku, pobegoh od brige, dal ce da se ponapijau, da naprave neko sranje, udjoh u nirvanu, u stan pun pozitivne energije ljudi koje volim, sa Metroovom torbom, kao pravi izbeglica, u kojoj je posteljina, jastuk, carsav, pizama, cetkica za zube zamotana u toalet papir, ves i po koja preobuka. Sva srecna, bacih torbu na pod, ukljucih bojler i  komp i sedoh da se nadivim svojoj sreci, da imam negde da se sklonim. Jer inace bi mozda morala da odem u sabirni centar kod mame, gde bi popizdela posle pola sata, jer sam prehladjena i morala bi da budem sto puta pitana dal hocu caj, sa ili bez limuna… pa dobro, pita zena, znam, znam.

Pa onda sreca, ovde mogu da mastam, kao bi lepo bilo da me princ iz snova poseti ( pojma nemam dal je princ, al se ja lozim kao pravi srecan covek bez razuma), odnosno, cekaj, srljam ne moze to tako.

Trebao bi maleni preduslov da se desi, da prvo slucajno pozove…..pa da bude takva situacija da mogu mozda da izgovorim tu sudbonosnu recenicu, “Ave Cezare, hoces da dodjes”, pa onda pod predpostavkom da je njemu odvaljeno jedno tri cetvrtine mozga, on bi pristao u stilu “ evo dodjoh, videh , pobedih” i onda bi to bilo suuuper..Al ja eto srecna mogu da mastam. Ja ponela i nesto za tu priliku, sto kazu neke Bg dobre ribe sponzoruse , pribliznog godista iz krstenice, moras uvek da budes spreman i kad ides da bacis djubre.Vidim one srecne, imaju grcke brodovlasnike i ostale sto se brinu o njima, pa kao velim ima i tu neke pameti. A ne ja, rintam sama po deset sati, izdrzavam sama svoju decu, svadjam se sama sa svojom familijom, cekam nekog princa sto i ne znam dal je princ i ne znam dal ga cekam, a uz put dobijam ponekad kritike  da sam nesto nervozna…Bozeee, pa ne znam, nema razloga za toooo….

I tek onda shvatis kako si srecan! Elem, vracamo se na pocetak, sedim tako sama, niko mi ne kuva caj ni sa limunom ni  bez limuna, nisam nervozna, niko mi ne zvoca, a ja mastam.Sve sto mastam je toliko daleko od realnog,  da pod odredjenim okolnotima bi cak i mogao  Petar Panov brod da pristane na petnaesti sprat i da me povede u Nedodjiju nego da ja obucem te helanke i majicu , koju sam spremila za nuzan slucaj spremnosti iz predhodnog navoda. Pa naravno tako je malo biti strecan.

KUPI SREĆKU DOK ČEKAŠ

 

  MB     KUPI SREĆKU DOK ČEKAŠ
sub – 06.08.2011, objavio robin 6. avgust 2011 23:05:41

 Vreme kažu leti, ( a i zimi) brzo prolazi. Čudno ali  nekad  čekamo pravo vreme, a istovremeno ga nikad ne mozemo sačekati, jer prolazi. Vreme se ne zaustavlja, ima samo jednu čudnu karakteristiku da što je više vremena proteklo to nam nekako sve brže i izmiče..čekali ga ili ne.
Neverovatna kombinacija dve suprotnosi.Kao da skačes i stojiš na mestu. Uglavnom tako biva, dok se  okrenemo, već je nesto prohujalo sa svim očekivanim , uspešno više ili manje dočekanim.U svom tom vremenu koje nas  okružuje ponekad ne damo sebi na volju da obezbedimo neke svoje stubove , nosace koji prkose tom proticanju.
E pa sad, odoh totalno u ozbiljnu temu, sto mi ne beše cilj…uz isplovljvanje broda na internet more uobičajeno je razbijanje šampanjca o bok i vatromet.. Dakle , šampanjac ne dolazi u obzir, niti nikakvo razbijanje..gde da razbijem ekran..a baš sam i nešto slaba ovih dana sa pićem.  Za vatromet nije problem..mada, možda je malo nezgodno .. Te što rece i stara narodna umotvorina u vidu vica, pa nikad neću dobiti…pa kupi srećku..tako i ja, dok čekam, kupih srećku za ono što volim…