RASTANAK SE PRIMAKAO

sub – 31.12.2011, objavio robin 31. decembar 2011 3:06:05

 Rastajemo se ..bilo  je svega kod tebe.

Trpeljivo i smireno si me vukla iz meseca u mesec.Svaki mesec odredjen tacnim bojem dana i sati moga zivota. Nekada sam se teturala odbijajuci se o dane,  sretna da je sledeci bolji. Ali ne znam zasto si zadavala uvek vise.. Sve okolnosti, sve nekako tesko i tmurno. Da li si pomislila da cu prestati da se smejem. Pa necu i nisam. Izmedju smeha su se obicno lile suze, kao da su htele da podmazu vid..

A tvoja predhodnica je bila maestralna..Bez uvoda , bez najave je istrgla tepih pod nogama.. i nisam pala. Balanser na zici se odrzao.Bilo je lako, nije znao ni da hoda po  zici, ni da je provalija ispod, nije znao ni da je balanser….kao jogin koji hoda po povrsini vode sam i ja sledila neku vodilji. Hodala sam bez oslonca. Lazem, hodala sam sa osloncem u recima u koje sam verovala , sa osloncem u nesto sto sam samo ja videla i osecala u medjuprostoru pare koja se izdizala iz ambisa .

Znala je to prosla, da cu ravnotezu osetiti tek u ovoj, da cu jednom trenutku spustiti pogled dole i spoznati gde sam.Dakle evo nas na kraju. Ne znam da li sam naucila lekciju, da li si to htela? Da konacno zamaglim vid i navucem sivu pelerinu neraspolozenja..Da se utopim u sivilo tezine zivota. Da li si htela da vidis da li sam dorasla bremenu koje se svalilo. Da li cu skrenuti pogled , izgovarati reci u koje ne verujem.Da li sam nasla prag izdrzljivosti….  Prepreke mi nisu promenile sustinu u koju verujem , da nije  zivot samo hrpa nekog vremena u kome trebas da si uvek na oprezu jer si u zverinjaku. Da meris rec , da ne pokazes vise, da sakrijes sebe, da li je to trebo?

Dakle evo nas na kraju, ispracam te dostojanstveno sa uvazavanem koje si zasuzila.

Cekam sledecu i nadam se da ces joj dosapnuti da sam test polozila..

……………….

Dragi  moji, dosta fantazija i filozofje  Necu da tmurim vise, ko je jos video vajde od toga.Da ste mi sretni i zadovoljni i da vam Nova donese sve lepo o cemu mastate i ono sto prizeljkujete a pre svega puno jubavi.  Mene je smajli odrzao pa navlacite smajlije oko sebe.

 

4 coments:

31. decembar 2011 9:31:30Lanna

Večeras svuci sivu pelerinu neraspoloženja i navuci onu u bojama duge koju ćeš nositi narednih 12 meseci.:)

31. decembar 2011 10:49:43MoonlightGirl

Ja sam se oduvek užasavala čestitanja i tako toga.. Svejedno reko’ da probam ove godine, gle i smajlii sam stavila kao ti 🙂
Inače verujem da nema to puno veze sa datumima, ako smo od onih koji veruju, koji žele..

31. decembar 2011 13:24:06Jillian (Neregistrovan)

A ona meni ` udri grome, sini munjo` . . . ćut’ ! :)))
Bar ovaj dan zatvorimo istinu. Jer sve što si napisala je i tako. Slična nam je retrospekcija prethodne godine, a možda i svih ovih prethodnih. Neka živi nada u bolje dane koje donosi svaka nova. Godina. Mislim, kalendarska, ne rođendanska.:D
Prijateljice moja draga, želim ti prvo puno zdravlja i ljubavi. Mislim da nam je svima to i potrebno. Najviše. To su nam motori. Ostalo je sve na ‘ler’. 🙂
Idemo dalje !

31. decembar 2011 14:39:22hotahota

E vala, ni meni nije bila puno bolja, da ako se zavrsi… 🙂

IRVASIMA

sub – 24.12.2011, objavio robin 24. decembar 2011 0:27:20

 Kome sad da pisem…?

Imam jedno pismo naslovljeno kao pismo koje nece nikada biti poslato..i nece, bar ne na pravu adresu. Bolje je tako, kad citam shvatim sta bih bila u stanju da kazem..

Kome da pisem zelje? Dedi?Mrazu? Irvasima?

Deda je, koliko vidim, seo u kamion pre par godina.Vozi se stalno kroz isto selo sa prelepo okicenim kucama.. Nema u mom kraju tako lepih kuca..ni tako opustene dece. Sta radi ? Sedi negde medju flasama i svi su sretni..samo da kupe flasu i on je tu. Nesto mi ne lici na duha iz flase, lampe nema veze. Ako sam zapamtila i duh ispunjava zelje, ali ovaj namiguje ….ma duh to ne radi. Duh je ozbiljan lik sa zadatkom, predan misiji svojoj, pokloni se i  kaze dubokim odmerenim glasom…“Ispunjavam zelje“ Ali kad malo bolje razmislim, setim se da i u flasama  zive razi  duhovi, ali nisu to te flase ..

Mrazu da pisem..? Kako da  od njega  zelim toplinu..neprirodno je. Evo i sama pomisao na Mraza me je trgla. Mrazova ima svuda stalno, lede zivot, osmeh i radost..Necu, ne treba mi od njega nista.

Irvasi..pa gde ste mi vi? Njima vredi, oni pamte u cemu je bila draz.Evo ovako: Dragi Irvasi, vas nisu pokvarili, ne mogu nesto da vas modernizuju sem eventualno sa nekim genetskim inzinjeringom, ali nece..zauzeti su ovcama. E vi ste neiskvareni, pa ne moram ni da objasnjavam mnogo sta zelim. Sutnuti ste negde u zapecak kao i sve sto je dobro i vredno.Kamion je napredak  ..globalna automatizacija, mumifikacija ,ukalupljenje mozgova,osecaja i misli. Ali to je isto u redu Irvasi, biseri se ne bacaju pred svinje. Vi znate da su zelje tajna, nece se ispuniti ako kazem..pa i necu..

 

4 coments:

24. decembar 2011 14:13:40Jillian (Neregistrovan)

Ovca Doly je davna prošlost. Sad se kloniraju ljudi. Sami od sebe, ne treba im genetski inženjering.
Super što pišeš IRVASIMA pismo, na njih niko i ne misli. Sigurno će se obradovati. Zaslužili su.
Sinonim za dolazak Nove godine, moram priznati i originalan – reklama za Coca-Cola. I, uvek me oduševi.
Neću više da dužim, da ne narušim koncepciju tvog pisma. :)))

24. decembar 2011 14:42:27MoonlightGirl

Ja samo želim da se puno veselim. A kome se to piše? 🙂
Nego.. budi sretna dok tebi neko ne piše, zamisli da moraš ispunjavati želje 🙂

24. decembar 2011 15:09:53robin

Pure :)Ovce su ovce..kako god se zvale, pa taman i Doly:).Pa rekoh mumifikacija duha i tela opsta, sve kalupi, obrni okreni opet Doly sa genetskim ili bez njega. Eto neprlagodjena, pa rekoh da pokusam:).
Moon: uh dobro si me podsetila..sanduce zaobilazim:). Pa pisem ivasima…eto doslo mi, medju ljudima nesto slabo ima irvasa u dusi a i vecina slabo cita:).

27. decembar 2011 15:26:58Gost kod grofice na veceri

Vidim da je danas u modi ona karikatura irvasa na ražnju, ili kotlić od Deda Mraza kao iz onog bizarnog e-maila sa tri praseta, što ga neki umobolnik šalje cirkularno misleći da mi samo još to treba.

JEDNO OD DVA

čet – 15.12.2011, objavio robin 15. decembar 2011 22:47:58

 Sve cesce mi se desava da pricam sa nepoznatim ljudima, obracaju mi se, pocnu nesto da mi pricaju na kasi u samoposluzi, na kiosku. Ne smeta mi, onda se setim kako me je otac na Arbatu nervirao, dok se ispricavao sa svim prodavcima suvenira i knjiga koje smo vukli kao ludi po Moskvi. Naravno, bio je kao riba u vodi sa jezikom, to mu je pola maternjeg, kako god to zvucalo, sad ne mogu da objasnjavam. Kad vec to pisem, mada nisam htela o tome, setila sam se i kada je odusevljeno posadio moja dva sina na konja i platio da jasu. Naravno da sam tada prevrtala ocima, nije mi  nikada padalo na pamet da tako nesto uradim, a koja je to bila greska. Danas kada pricamo o njemu se smeju i kazu, koji je deda car, secas se kad smo jahali..

U mom kraju zivi covek od koga svi zaziru. U najmanju ruku izgleda kao jogin, sa dugackom ucebanom kosom koja doseze skoro do butina.Voli da ide ponekad sredinom ulice, zastajkuje, prati neke svoje linije, preskace ih,vraca se. Znam da postoji takav poremecaj, ne znam tacno u cemu je tu stvar ali to nije presudno. Ali kad se susretnu pogledi ima potpuno jasan i i inteligentan pogled. Ne znam da li se slicno privlaci, pa cu i ja u  nekom trenutku da krenem sredinom ulice za nekim svojim nitima, ali nekako se uvek pogledamo kad prolazi.

Moje niti, hmm, one mi se izvlace u poslednje vreme kao najtanji i najfiniji svilenkasti konac. Tako se perfidno izvlace u izjavama, postupcima od kojih zastanem.U okvirima sam poznatih, ali sa takvim izletima u izjavama, da bi mi lakse bilo da su nepoznati, okrenes se, bas te briga sto si pokazao emotivnu stranu na takav nacin i onda se mirno uputis  negde nekom sredinom.

A ustvari, hajde mozda i nije greska, drugima ne pada napamet da se tako ponasaju, kao sto nije ni meni padalo na pamet da ucinim ono sto je ostalo upamceno za mog oca.To je lepsa varijanta, manje lepsa je secanje na cudaka koji ide posred autoputa.

5 coments:

16. decembar 2011 8:08:44MoonlightGirl

Zaziranje je uvek pomalo zbog nepoznatog, ne mora „čudno“ da bude loše..
Najlepša mi je ovde ta uspomena na tvog oca.. iako nisi htela o njoj 🙂

16. decembar 2011 8:56:16Gost kod grofice na veceri

Jedva sam se otrgao od toga da mi ljudi sami prilaze. Od izjava koje „izleću“ i sopstvenoj gluposti ne bih.

16. decembar 2011 9:19:49horhe

najbolji start koji sam doziveo: ‘ kad vec prichamo da vas pitam neshto? ‘
i moj deda je ishao po sred autoputa ali zato shto je crtao linije
jedno od dva, biraj

16. decembar 2011 20:44:31robin

Moon:Ma ne mora,ali mnogi „cudno“ gledaju i kad si previse iskren:).
Grofe: Riznica sam u poslednje vreme nekontrolisanih stvari 🙂 Da li su glupost ,ne znam, ali mogu tako da se tretiraju..Koga je vise briga za drugoga, ( retka kategorija da jeste.. a i nije cool :)) da bi se iskrenost shvatila kao iskrenost a ne ispala glupst
Horhe: oba..kod mene su to prihvatljive kategorije.

18. decembar 2011 16:16:13Jillian (Neregistrovan)

Čudno je sve ono što se ne uklapa u neke ničim opravdano stvorene kalupe. Šabloni postoje, pa postoje. Ko ‘iskače’ iz njih, smatra se čudakom. Da li je zanimljivo smejati se nervno oboleloj osobi ? Ko je onda tu ‘nenormalan’ ? To je kao ona priča – među glupim ljudima nikad nećeš biti pametan. Još smešnije, bar meni, što svi misle da su Bogom dani, a ne zapitaju se da li je taj čudak koji ide sredinom ulice sa čebetom od kose i dronjcima od odeće zaista tako i želeo da živi ? Kolo sreće se okreće…
Od dva biram nijedno. Obično mene izabere. I dobro i zlo.

Pozdravljam te Prijateljice Robin 🙂

NONA

sub – 10.12.2011, objavio robin 10. decembar 2011 1:30:39

 Ne volim rec mrzim. Mozda  bi bilo prikladnije reci mrzim rec mzim, a mrzim i kad sam ovako mirna. Dok stalozenost i mir opija spolja, pitam se sta li se desava sa druge strane duboko u meni.  Hmm a mozda se menjam, mada sto kazu, vuk dlaku menja  a cud nikada. Ne znam..

Uspomene mozda blede, ali se vracaju u svest izazvane razlicitim podrazajima. Ovo je moja uspomena na nekoga ko je obelezio moje detinjstvo, cije osobine prepoznajem u sebi  i na kojima sam zahvalna. Pisano je ranije, uostalom kao i vecina ljudi koji neke stvari pisu samo za svoju dusu ali eto, zasluzila je mnogo vise nego da ostane zatvorena samo u mojoj glavi i na listu papira.

…………………

U mogim stvarima je potrebno imati dobar koren, osnovu. Neki kazu klica, zacetak, ne toliko bitno kako se naziva, ali nista bez te veze i utemeljenja, ukorenja. To je veza i nas oslonac za dalje bitisanje, zastita pri nevremenima i olujama koje donosi zivot. Godine same sa sobom donose svest i zakljucke o tome.

Uvek ima neka solja, slika od nekog dragog, mladjima neznanog, koja zauzima na pocetku naseg zivota potpuno nejasno mesto u sistemu vrednosti. Stara, ofucana, cesto i okrnjena ali iz nekog razloga nasim roditeljima veoma vazna i bitna.Taj spisak stvari ponekad doseze i do ordinarnih gluposti sto su i najobicnije drvene perle nanizane na obican beli konac, pozuteli od vremena i krpljen nevesto uvezanim cvorovima. Neravnomerni krajevi nisu cak ni uredno iseceni.

Mene te ,, moje“ perle podsecaju na  detinstvo. Iako je od None ostalo mnogo znacajnjih stvari, ove perle koje stoje u uglu ljubavi, obmotane  oko vrata jedne drvene patke kupljene u indijskom sopu u sebi imaju jednu neprocenjivu vrednost nemerljivu vrednostima materijalizma niti estetike.  Svaka ta drvena perla je natopljena samo meni ocitim slojem emocija i uspomena koje mogu u vremenu da zauzmu prostor od cetrnaest godina. Nece one nikada verovatno biti nosene, mada drage, ali ce stajati tu i samo prema meni odasiljati toplinu i zraciti ljubav. Nije poenta pricati sad o mazenjima i igrama koje su obezezile moje najranije detinjstvo. Ljubav i toplina su predati i utkani u svaku celiju moga bica , vec o  osobi koja  je bila tako upecatljiva svojim duhom i svojom sudbinom.

Bila je niskog rasta, sa srebrno belom kosom. Pamtim je sa kratkom decackom frizurom uvek uredno zacesljanom. Njeno lice je bilo izborano starackim borama koje tek sada primecujem, jer je ona u mojim uspomnama bezvremena. Nisam je dozivljavala ni staru ni mladu, danas svesna da kad sam ja imala cetiri godine ona je imala sezdeset sedam. Upecatljive su bile njene mekane krofnaste ruke, uvek tople koje su stalno nesto radile. Osnovno je bilo da se meni omoguci sve najbolje. Jelo se nekoliko puta, uzinalo isto tako, a iz tanjira je sve moralo da se pojede, jer „zdravlje na usta ulazi“, sto sam tako mnogo mrzela. Pokusavala sam kao mala sa mnogo trikova da pobijem ovu staru, ni sama ne znam vec ciju poslovicu. Mogla sam do izmoglosti da sedim ispred tanjira, dok su se moji drugari uveliko jurli u dvoristu, sve u nadi da ce doci do tog spasonosnog „ Dobro idi“. Ali do toga nije dolazilo. I nekoliko macaka koje sam kao mala navukla i cuvala je profitiralo od te krilatice.

Kuhinja nam je bila velika a naravno centralni deo je bio sto sa tri strane okruzen belim drvenim polulucnim stolicama a sa cetvrte strane se nalazio starinski kauc  bez naslona na kome sam ja sedela. Upravo iza tog kauca je zavrsavao po neki batak ili snicla, koji su spremno ocekivali moji ljubimci, pomazuci mi u verovatno shvacenoj prevari.

Od tog vremena verovatno vucem neverovatnu osobinu, da sve sto se stavi pred mene u rekordnom vremenu pojedem i popijem. Verovatno kao posledica neuspesnog prevazilazenja ovog pravila, ta refleksna radnja mi je kasnije donosila dosta problema. Nikada nisam znala da polako popijem sok koji sam kao sredenjoskolka ili studentkinja trebala da cevcim sto duze. Cesto sam bila zatecena sa praznom casom u kojoj je morao da bude na kraju bar gutljaj, da mi kelner ne bi odneo casu i pitao „Sta bi da popijes ?“.

Pa i danas to zdravlje koje ulazi na usta, po mene moze da bude pogubno. Pocev  od prekomernog jela zakljucno sa picem. Mada sam sa godinama naucila da posegnem ka vodi tako da casa moze uvek da bude puna.

Moja figura je sve do osmog razreda bila u skaldu sa tim pricipom. Kao mala mi se na mom burastom telu razaznavala glava samo po masnama i dugackoj kosi, ostalo je sve bilo polukruznog oblika. Kasnije kada sam se „izvukla“ uvek sam imala donji  stomak, koji mi je godinama smetao cak i onada kada sam imala savrsenu liniju. Uvek su postojale dve svetlije sare na stomaku koje nikad nisu na moru mogle da pocrne. Kasnije sam shvatila da to mozda nije posledica brige za zdravlje, vec vise genetike.

Drugi suvenir mog detinjstva je podvaljak koji kazu ostaje od malena. I sad pokusavam da naucim da zauzmem pozu sa rukom na bradi, kako bih bar malo sakrila podbradak koji imam od detinstva. Uopste mi sa pozerstvom tesko ide, i to je nesto sto sam dobila u nasledje od None, koja je uvek bila direktna  i bolno iskrena.

Vise ne mogu da se setima intonacije njenog glasa, koji nije morao nikada da ponavlja nesto dva puta. Bila je ucena, pametna, lepa  zena koja je svoj zivot provela mirno , ali bar po meni posle potpuno nerasveljetne vlastite mladosti . Nema mnogo primera da ljudi za svog zivota promene svoje ime, ali od Jelve, dalmatinke, obrazovane po internatima u Svajcarskoj i Italiji je posle zavrsene uciteljske skole u Zagrebu, nosena nekom svojom sudbinom postala Jelena, uciteljica a kasnije zena mladog ucitelja od koga je bila starija osam godina.

I kao dete sam bila fascinirana fotografijama koje su cuvane u kutiji za cipele, skrivenoj u dnu hodnika u donjoj fioci starog ormana. Mada sam oduvek kao najmladja unuka imala svoje privilegije,  instiktivno sam jos kao dete znala, da  po toj kutiji ne treba bas mnogo da se ceprka. Mozda sam negde osecala neki uskomesani bol ili setu koji su izazivele te stare fotografije, sa meni nepoznatim ljudima u ambijentima starih filmova iz tridesetih godina. Mene su fascinirale dame obucene u bunde sa sesirima i starinski automobili, koje sam tek kasnije vidjala u filmovima. Njene sestre i brat su ostali da zive u inostranstvu a tokom vremena su se veze kidale i uspostavljale. Ne secam se da je ikada nesto komentarisla, uglavnom je izgledala nezainteresovano za sve te uspomene, koje je ipak sve vreme cuvala, a koje i sada imaju vlasnika. Ono sto je uvek nekako sa osmehom izgovarala, je da je brat vodio u Monte Karlo,da je tamo posetila sve velike hotele i kockarnice. Govorila je perfektno nemacki i italijanski a ljubomorno cuvam njene stare  dvojezicne nemacke recnike.

Njeno obrazovanje i znanje jezika a po najvise njen duh je kod svih budio jednu vrstu postovanja, tako da je do kraja zivota ostala gospodja Jelena uciteljica, mada su tada  uciteljice bile drugarice. Bila je dama i gospodja  sto su svi oko nje  osecali i shodno tome je i oslovljali.

Postojala je jos jedna zabranjena zona, gde nije bilo zgodno ceprkati .U spavacoj sobi u komodi ispod televizora u njenoj tasni su postojale jedne naocare, koje niko vise nije nosio. A u toj sobi je na centralnom mestu bila fotografija dve polugole bebe, decka i devojcice od kojih jedna punija i jaca bio decko, a sitnija nasmejana moja majka, blizaci rodjeni sa neravnopravnom datom snagom za zivot. Upravo ta manja i slabasna je uspela da rasplamsa potpuno plamen zivota. Nonin sin je umro od upale mozga u 12 godini. Nije nikada pricala o tome, nije ga ni za godine  koje pamtim ni spominjala. Nikad nije bio ni jedan datum kada je bila tuznija nego obicno.

Samo znam da nije davala te naocare da se sa njima igram. Mogla sam sve da diram,da   na zaprepastenje komsinica slazem i preslazem emajlirane serpe ispod Singer masine..Ali te naocare nisam dirala.Na hiljadu puta postavljeno pitanje ko je vlasnik naocara je odgovarala da su to Batine. Ja nikad nisam (ili se ne secam)  pitala  „Ko je Bata?“. Ali se i danas  secam da je njen jasan odgovor sa imenom uvek bio dovoljan da podvuce vaznost tog imena i tih naocara, koje ja i danas cuvam u istoj tasni i istom ormanu, u drugom stanu i sa vremenskom distancom dovoljnom da postanu antikvarna vrednost..

Ta neka vrsta tuge je, tek sad sam svesna, stalno  iz nje izbijala, ali je meni vidljiva tek kao zreloj zeni. Kao dete koje je raslo uz nju nisam osetila nikakav nemir niti tugu u njenoj dusi, vec samo neiscrpan izvor ljubavi i neznosti sa kojima sam bila obasipana. Znam da sam tek kasnije saznala, da kad joj je umro sin nije pustila suzu, da nije plakala sledecih nekoliko godina, ali da je posle izvesnog vremena na godisnjicu njegove smrti dobila neku vrstu nervnog sloma, da su jedva uspeli da zaustave plac, koji je tuga godinama akumulirala u njenoj dusi.

Mnogo godina kasnije, kada sam posle svodjenja svojih uspeha i neuspeha otvorila pokopac na vlastitoj glavi, trazecio bjasnjenja za svoje postupke otkrila i kod sebe mnogo slicnih  osobina na kojoj sam joj zahvalna.

……………..

Mir sa pocetka me nekako plasi. U kombinaciji koja mi je zapisana u genetici je to tesko odrziva kategorija. Venama mi jasu  kozaci spremni obracun, logikom i duhom grci, za humor su se pobrinu italijani i dalmatici a za prkos i inat sumadinci. Svi oni imaju svoju  pricu ali je Nona prica za sebe.

 

7 coments:

10. decembar 2011 8:09:32alan_a

divno, tužno, pomešano… a u svakom slučaju – prebogato! 🙂
i blisko. obožavam to što u ličnom iskustvu i genima nosim jednu nonu, učiteljicu, Dalmatinku udatu u crnogorski krš…
… i u jednoj peratonici imam sačuvane naočare mog dede, znam da su tamo, ali se retko usudim da (se) pogledam(o)…

10. decembar 2011 11:07:09kampelic

Koliko sličnosti…prelepo!

10. decembar 2011 15:51:58MoonlightGirl

To je sigurno ona jednom spomenuta nona, sa kojom ste stizali prvi na stanicu 🙂
Neki postovi pokrenu, neki zaustave.. dah 🙂

10. decembar 2011 16:10:25Jillian (Neregistrovan)

Volim lepe uspomene, uvek ih prizovem da mi ulepšaju po neki siv dan.
Priča ti je mnogo lepa, bilo je uživanje pročitati je.

11. decembar 2011 9:13:35robin

alan_a: sad bih trebala da napisem hvala, drago mi je da ti se svidja ali geni su njeni. Valjda slicni osete to, da nije potrebno hvala (da se pordrazumeva ) None, uciteljice, dalmatinke kategorija koja nosi mnogo sunca i topline koju ostavlja unukama:). Naocare..bitno je da su tu, bistre vid i u futroli, tasni , gde god da su.
Campelic: tvoja Nana i tvoja „neutesnost“ me je podsetila na moju Nonu i naterala da pronadjem ovo.
Moon: obradovala si me, jeste to je Nona i poznati polasci vozom na more. 🙂
Jillijan: Prica, uspomena koliko hoces.. sume tiho u svesti:).

11. decembar 2011 14:25:55slobodna

stvarno lepa priča o uspomenama

i inače, više puta sam na ovom blogu pročitala dobre tekstove, ali me nešto baš inspiracija i ne služi kad treba da ostavim komentar…

12. decembar 2011 11:42:38robin

hvala ti i kad ne ostavis komentar.:)

SAMO POLAKO

pon – 05.12.2011, objavio robin 5. decembar 2011 23:10:53

 Svaka budala ima svoju razbibrigu. Eto mudrosti dana za moja neka razmisljanja. Hmm bas tako, rabibrigam se nesto budlasto ceo dan.

Trenutno sam na kondicionom  treningu za olimpijadu zivaca i trpeljivosti.Trener iskusan, vodi dobro pripeme a ja napredujem i sve sam bolja svakim danom u svakom  pogledu. Bravooo, mogu da dobijem kocku secera a mozda bih umela i kopitom da  izlupam i koliko imam godina.

Iskreno..treba da naucim da reagujem sa zadrskom..polako, ne na prvu..neee.Ustvari samo trener je uspeo da izvuce zadrsku , verujem mu, ali reakcija zadrske ide direktno preko stitne, jetre i ostalih vitalnih organa. Ali kroz zid se ne moze, neee, no, no.. moze samo da zaboli jos i glava od lupanja.Samo da  me ne izda cuka, organe cu da skrpim nekako valjda.

 

5 coments:

6. decembar 2011 20:54:05kampelic

predlažem da pošaljemo trenere ( i tvog i mog ) u neki centar za odvikavanje od bezobrazluka, a nas dve da popijemo kafu i odmorimo se i razbibrignemo se 🙂

6. decembar 2011 21:41:48robin

Da znas da si u pravu..:)

6. decembar 2011 23:22:56MoonlightGirl

Lupiš glavom o zid, pa dobiješ kocku šećera, vidi ta ide tim redom 🙂

6. decembar 2011 23:41:04gozza

Ako vam bude trebao neki savjet kako se osvaja olimpijska medalja u svim kategorijama koje se tiču živaca, mogu vam dati savjet. Trenera ne mogu. Imam s njim neke ideje koje uključuju predumišljaj. 🙂

7. decembar 2011 0:41:38robin

Moo:posle lupanja mi treba so..mee..
Gozza::)

SLIKU TVOJU LJUBIM

pet – 02.12.2011, objavio robin 2. decembar 2011 0:59:31

 Bas mi nesto veceras ne ide da formulisem misli.Ne mislim sad da otpocnem  neko pisanije o stavovima, pogledima na zivot i slicno. Jednostavno je pitanje, zapitala sam se koliko smo sposobni na osnovu procitanog da napravimo realnu procenu osobe koju citamo, uostalom i da pruzimo  sami o sebi. Koliko bi nam u realnom svetu, kad bi je sreli bila simpaticna ili ne, koliko bi nam privukla paznju, koliko bi taj direktan kontakt promenio stecenu sliku. Ustvari mozda bi bila i dobra formulacija, koliko zelimo da pruzimo pravu sliku o sebi, koliko kroz sve pisano zelimo da se pedstavimo u pravom ili ulepsanom svetlu.

Deljenje zivota, dogadjaja gledista uopste, potrebe da se na ovakav nacin otkrivamo,sakrivamo ili prosto druzimo komentarima najprirodnije natura i ovo pitanje.

Vise puta sam dozivela razlicite situacije promene nekog unutrasjeg stava prema ljudima. Ponekad je taj direktan kontakt mogao na neki nacin da je promeni,  ulepsa ili pokvari.  Cesto mi se dogodi da se ponekad zapitam kako neka osoba izgleda samo na osnovu boje glasa i nacina govora..svima verovatno poznata  senzacija. Simpatican glas, lepe pauze u govoru, nacin  i slika koju ne umemo da preklopimo sa predstavom kada dodje do direktnog kontakta. Ili na primer, neusiljenost u komunikaciji, lezernost a pri kontaktu zatvorenost, nesnalazljivost i nespretost. Naravno i obrnutih slucajva, kad nas neko prijatno iznenadi i kad nemamo nikakvu izgradjenu predstavu o njemu. Naravno da se ne radi o jednostavnom fizickom izgledu vec o necemu drugom, nekoj energiji koju svi specificno nosimo ili dajemo.

Ustvari misljenja sam da dosta ljudi kad su iza neke kulise predstavljaju sebe onakvima kakvi bi zapravo zeleli da budu a ustvari nisu. Ne kazem da kod nekih  ne osecam tu prirodnost i harmoniju, pracenje neke niti koja se provlaci i ne menja, pa je verovatno i najbliza  nekoj biti. Ali se ponekad zapitam, da li bih imala predstavu da su zbunjeni zivotom zaista zbunjeni, da li su jagnjad ona sto su utihnula i da li su zveri ustvari pilici, da li su drkosi samo drkosi.

Ne znam, mnogi su mozda i fokusirani na sebe i o ovome ne razmisljaju, nije im ni bitno, naravno da nije ni presudno ni od nekog velikog znacaja, ali mene u prvom redu interesuju ljudi ne samo stanovista. Hmm..ne bih da cikam i da mislim kakvu li predstavu imaju drugi o meni..vec sam u bliskoj proslosti izjavila da kad bih bila neka zivotinja da bih bila slon.  Dakle, ja bih volela da sam slon ali nisam.

 

11 coments:

2. decembar 2011 12:57:24Gost kod grofice na veceri

Ja sam lep k’o Bred Pit. I isto toliko zgodan, a karakter mi je do jaja. Više puta.

2. decembar 2011 14:08:47robin

Nisam ni sumnjala Grofe Pit, ko bi inace bio pozvan kod grofice :).Jbg i ja sam boginja Afrodita, sta cu takva mi sudbina nekoliko puta.:)

2. decembar 2011 16:11:06Jillian (Neregistrovan)

Oko za oko.
Ruka ruci.
Živi kontakt.
I nema greške u proceni.
Uz to, da bude spontano, nikako unapred ugovoreno, znači isključeno prethodno ‘upoznavanje’.
Slovo je za papir. Reči su da ih čuješ. Ne da ih naslućuješ, čitaš i analiziraš.
I da, ja sam baš ovako dubokofilozofskismarački nastrojena u realu.
Hihihi… mislite o tome.

Inače, nisam ti rekla, da mi je Brižit Bardo prethodna reinkarnacija. Imamo neku sličnost. Čak i dosta toga sličnog. ;)))))

2. decembar 2011 17:13:30robin

🙂 svi filozofi ovog sveta ujedinimo se! Naravno pod parolom “ Starac Foco pripoveda baba Vangi, ili baba bb “ Sta dodati na ovo, ne znam da li treba 🙂 Pa Brizit ( znala sam ) kad ce fondacija da pa da radimo humanitarno.

2. decembar 2011 17:22:13MoonlightGirl

kao i u stvarnosti ja se vodim „prvim utiskom“ neki nickovi ni na silu nikako da mi postanu simpatični jer iza njih ne osećaš čoveka za razliku od nekih drugih.
ali danas je sve manje više dokazivo tako da se kao i u realu isplati uvek biti ono što jesi.

2. decembar 2011 19:58:40Anoniman (Neregistrovan)

Otkako sam samog sebe uhvatio u lazi – nikome vise ne vjerujem! Kako na blogu tako i van njega. 🙂

Onaj kog mrzi da se uloguje, veliki indijanski poglavica, donosi mir u svijet i vatrenu vodu na blog sistem. Haug! A, posle vatrene vodice – saug! 🙂

2. decembar 2011 20:40:50duledudule

E vidiš i ja bi voleo da sam slon, ali to je nemoguće iz više razloga, tako da ću morati da se zadovoljim činjenicom da mi je slon omiljena životinja oduvek, a da kojim slučajem imam uslove da gajim jednog u dvorištu (koje nemam), cenim da bi bio velika maza, da bi jeb’o kevu komšijinoj ogradi (ne namerno) i da bi jeo tone kikirikija (što baš i nije zahvalno za današnje plate).
Naravno ja da sam slon, ja bi stalno pravio popis u komšijinom dvorištu 😛

2. decembar 2011 20:52:00robin

Haugmire, saug i donosi poglavico vatrenu vodu sa mirom :).
D. Pa eto ti motiva za bastu nek crkne komsija od muke.:)

2. decembar 2011 20:56:20robin

moon, naravno ili osetis ljubicice 🙂 ili vidis vestacko cvece.

3. decembar 2011 1:23:06gozza

Kojom Mirom? Ne znam je… 🙂 Joj, sad se vracam sa vatrene vodice, i odgovorno tvrdim da je bas vatrena. Vodica. Mira nije. Mislim, mozda i jeste ali nismo se sreli. Da smo se i sreli, ne znam sta bih mislio o njoj. Da li bih je procjenio na prvu loptu, cisto po fizickom izgledu ili na neki treci, samo meni znan nacin. 🙂 Meni ne biti dobro. Ti ne zamjeriti meni? Sad se sjetih jedne Mire iz Marka Miljanova u NS-u…

3. decembar 2011 10:13:41robin

Biti jutros dobro? Znaci prvo doci do vode u bilo kom obliku za ispiranje napacenog tela iznutra, a onda kozmetika spolja sa sve umivanjem.:)

SLIKU TVOJU LJUBIM

pet – 02.12.2011, objavio robin 2. decembar 2011 0:59:31

 Bas mi nesto veceras ne ide da formulisem misli.Ne mislim sad da otpocnem  neko pisanije o stavovima, pogledima na zivot i slicno. Jednostavno je pitanje, zapitala sam se koliko smo sposobni na osnovu procitanog da napravimo realnu procenu osobe koju citamo, uostalom i da pruzimo  sami o sebi. Koliko bi nam u realnom svetu, kad bi je sreli bila simpaticna ili ne, koliko bi nam privukla paznju, koliko bi taj direktan kontakt promenio stecenu sliku. Ustvari mozda bi bila i dobra formulacija, koliko zelimo da pruzimo pravu sliku o sebi, koliko kroz sve pisano zelimo da se pedstavimo u pravom ili ulepsanom svetlu.

Deljenje zivota, dogadjaja gledista uopste, potrebe da se na ovakav nacin otkrivamo,sakrivamo ili prosto druzimo komentarima najprirodnije natura i ovo pitanje.

Vise puta sam dozivela razlicite situacije promene nekog unutrasjeg stava prema ljudima. Ponekad je taj direktan kontakt mogao na neki nacin da je promeni,  ulepsa ili pokvari.  Cesto mi se dogodi da se ponekad zapitam kako neka osoba izgleda samo na osnovu boje glasa i nacina govora..svima verovatno poznata  senzacija. Simpatican glas, lepe pauze u govoru, nacin  i slika koju ne umemo da preklopimo sa predstavom kada dodje do direktnog kontakta. Ili na primer, neusiljenost u komunikaciji, lezernost a pri kontaktu zatvorenost, nesnalazljivost i nespretost. Naravno i obrnutih slucajva, kad nas neko prijatno iznenadi i kad nemamo nikakvu izgradjenu predstavu o njemu. Naravno da se ne radi o jednostavnom fizickom izgledu vec o necemu drugom, nekoj energiji koju svi specificno nosimo ili dajemo.

Ustvari misljenja sam da dosta ljudi kad su iza neke kulise predstavljaju sebe onakvima kakvi bi zapravo zeleli da budu a ustvari nisu. Ne kazem da kod nekih  ne osecam tu prirodnost i harmoniju, pracenje neke niti koja se provlaci i ne menja, pa je verovatno i najbliza  nekoj biti. Ali se ponekad zapitam, da li bih imala predstavu da su zbunjeni zivotom zaista zbunjeni, da li su jagnjad ona sto su utihnula i da li su zveri ustvari pilici, da li su drkosi samo drkosi.

Ne znam, mnogi su mozda i fokusirani na sebe i o ovome ne razmisljaju, nije im ni bitno, naravno da nije ni presudno ni od nekog velikog znacaja, ali mene u prvom redu interesuju ljudi ne samo stanovista. Hmm..ne bih da cikam i da mislim kakvu li predstavu imaju drugi o meni..vec sam u bliskoj proslosti izjavila da kad bih bila neka zivotinja da bih bila slon.  Dakle, ja bih volela da sam slon ali nisam.

 

11 coments:

2. decembar 2011 12:57:24Gost kod grofice na veceri

Ja sam lep k’o Bred Pit. I isto toliko zgodan, a karakter mi je do jaja. Više puta.

2. decembar 2011 14:08:47robin

Nisam ni sumnjala Grofe Pit, ko bi inace bio pozvan kod grofice :).Jbg i ja sam boginja Afrodita, sta cu takva mi sudbina nekoliko puta.:)

2. decembar 2011 16:11:06Jillian (Neregistrovan)

Oko za oko.
Ruka ruci.
Živi kontakt.
I nema greške u proceni.
Uz to, da bude spontano, nikako unapred ugovoreno, znači isključeno prethodno ‘upoznavanje’.
Slovo je za papir. Reči su da ih čuješ. Ne da ih naslućuješ, čitaš i analiziraš.
I da, ja sam baš ovako dubokofilozofskismarački nastrojena u realu.
Hihihi… mislite o tome.

Inače, nisam ti rekla, da mi je Brižit Bardo prethodna reinkarnacija. Imamo neku sličnost. Čak i dosta toga sličnog. ;)))))

2. decembar 2011 17:13:30robin

🙂 svi filozofi ovog sveta ujedinimo se! Naravno pod parolom “ Starac Foco pripoveda baba Vangi, ili baba bb “ Sta dodati na ovo, ne znam da li treba 🙂 Pa Brizit ( znala sam ) kad ce fondacija da pa da radimo humanitarno.

2. decembar 2011 17:22:13MoonlightGirl

kao i u stvarnosti ja se vodim „prvim utiskom“ neki nickovi ni na silu nikako da mi postanu simpatični jer iza njih ne osećaš čoveka za razliku od nekih drugih.
ali danas je sve manje više dokazivo tako da se kao i u realu isplati uvek biti ono što jesi.

2. decembar 2011 19:58:40Anoniman (Neregistrovan)

Otkako sam samog sebe uhvatio u lazi – nikome vise ne vjerujem! Kako na blogu tako i van njega. 🙂

Onaj kog mrzi da se uloguje, veliki indijanski poglavica, donosi mir u svijet i vatrenu vodu na blog sistem. Haug! A, posle vatrene vodice – saug! 🙂

2. decembar 2011 20:40:50duledudule

E vidiš i ja bi voleo da sam slon, ali to je nemoguće iz više razloga, tako da ću morati da se zadovoljim činjenicom da mi je slon omiljena životinja oduvek, a da kojim slučajem imam uslove da gajim jednog u dvorištu (koje nemam), cenim da bi bio velika maza, da bi jeb’o kevu komšijinoj ogradi (ne namerno) i da bi jeo tone kikirikija (što baš i nije zahvalno za današnje plate).
Naravno ja da sam slon, ja bi stalno pravio popis u komšijinom dvorištu 😛

2. decembar 2011 20:52:00robin

Haugmire, saug i donosi poglavico vatrenu vodu sa mirom :).
D. Pa eto ti motiva za bastu nek crkne komsija od muke.:)

2. decembar 2011 20:56:20robin

moon, naravno ili osetis ljubicice 🙂 ili vidis vestacko cvece.

3. decembar 2011 1:23:06gozza

Kojom Mirom? Ne znam je… 🙂 Joj, sad se vracam sa vatrene vodice, i odgovorno tvrdim da je bas vatrena. Vodica. Mira nije. Mislim, mozda i jeste ali nismo se sreli. Da smo se i sreli, ne znam sta bih mislio o njoj. Da li bih je procjenio na prvu loptu, cisto po fizickom izgledu ili na neki treci, samo meni znan nacin. 🙂 Meni ne biti dobro. Ti ne zamjeriti meni? Sad se sjetih jedne Mire iz Marka Miljanova u NS-u…

3. decembar 2011 10:13:41robin

Biti jutros dobro? Znaci prvo doci do vode u bilo kom obliku za ispiranje napacenog tela iznutra, a onda kozmetika spolja sa sve umivanjem.:)