NIKADA NISAM DRZALA DIJETU

Kupila sam je, pa gde puklo da puklo. Ako me ovo  sranje  – tzv “elektronsko pusilo”  spasi  jos veceg, onda je dobro.  Imam neku svoju teoriju, polu lagarija a polu  pije vodu.  Mislim da nema potrebe za mazohizmom i demonstracijom volje  tipa:  “samo sam bacio/la paklu i upaljac. Ne, nisam probao/la, ne nije mi bilo tesko, ma to moze samo tako…. Ja sam supermen, betmen i mala princeza, svi ostali koji ne mogu tako kao JA su patuljci .”.

 

Ozbiljan dogovor sa sobom … vec dve nedelje je palo slovo sa dve pakle (da ne detaljisem  da je znalo da bude vise)  na 5 do 10 cigareta dnevno . Ustvari svelo se na grebanje,  u svakom slucaju zaobilazenje posedovanja vlastite pakle cigareta.  Pri tome konstatujes koliko  sve to kosta,  kad namerno das tih 10 dinara za cigaretu prijateljima ( svi se zblanu a ja kazem, mora da se uzme. Mislim 10 kindzi nije nista, ali niko ih ne baca i gasi nogom  ili vrhovima prstuju. Ali tek onda konstatujes ono, kamen po kamen palaca).  Pri tome svima kazem, da ne pusim vise, svi se osmehnu u smislu..ahaha.. Dupli blam i svesni ulazak u to, grebes se, dajes pare za cigaretu a nisi u Nemackoj plus, dok vuces dim ponavljas  da stvarno  prestajes i svi te gledaju sazaljivo, a ti iznutra jak….

 

Prvi dan je bio  drastican..ceo dan nijedna a uvece tri pojedene cigarete…  Onda neki peti posle toga je bio tezak, sreca – prva pomoc kod  vlastite dece, nesreca – dopadne mi se da zavijam duvan.

 

Sedativ u teskim trenutcima: na poslu imam jednu pepeljaru sa mehanizmom da pritiskom na polugu pikavci propadaju u unutrasnjost i prividno je prazna.  Merlin mi se smeska  sa nje, te sa kafom, te sa zavrnutom haljinom.. uglavnom smeska se ..U trenutku krize (peti dan)  sam potegla za nekim opuskom i suocila se sa smradom, koji je esencija odvikavanja. Bljak…ne praznim je, ne smrdi zatvorena a tu je kao svedok, samo me gleda i kaze “ hajde, otvori“.

 

Suocavanje sa bedakom  i nepusackim drustvom: kafic, kafa i nepusacko drustvo… katastrofa,  jedva prezivela zahvaljujuci  empatiji  ljudi sa porokom “ ja sam pusac bez cigareta u fazi odvikavanja..sad mi je kriza, da li mogu da dobijem jednu cigaretu?“.  Uh , kako se razumemo, do tih visina, da su mi pri polasku dali jos jednu, a nisam pitala..

 

Da ne bih dolazila u tu samilost ( a i nije u redu..) plati pa klati, kupih „e- cigaretu“: pa duvaj sad voce i ostalo, dimi se, puni bateriju na usb, lazi, mazi, ali kako god bilo, vec tri dana bez pravog nikotina. Ovo sto dimi  je lepo nazvan medicinski, sta god to znacilo..Jos me podeseca na nargilu u onom baru sa trbusnim plesom… Da li cu uskoro da vidim slonove, trbusne plesacice ili nesto za dusu, ne znam. Dala sam i za ovu fazu neki rok a onda….

 

Nirvana, divno lice roze boje, bisage koje se prelivaju od novca ,  vidno popravljeno zdravlje..  Lebdecu  sa kamenjem u dzepovima, ja se necu  ugojiti… ne ne, necu vise jesti nego obicno,  ne, ne, nisam juce pojela  dve cele strudle od maka, od tri koje sam napravila… ha, ha , tralaal   i bicu primer za majstore. Testamentom  ostavljam „umbrella“ crni model  pokoljenjima … + jako sam ponosna na sebe.++Svecano se zaklilnjem crvenom maramom oko vrata, da necu biti onaj najgori bivsi pusac, najgori su stvarno…

 

Aman ,dajte podrsku neku, vase malo meni moze da bude dosta ..

 

EINTOPF

“  navikavam se da  kod ljudi  treba pesnicom da uzmes ono sto bi bilo normalno da pruze, kad se vec prisno ponasaju “ je izvuceno iz konteksta vlastitog maila. Naravno ne bukvalno ali od onoga da ce se neko setiti ili sam nesto uciniti, jer je tako lepo i dobro i jer bi ti tako da je obrnuta situacija, nema nista.

 

Uspela sam da udjem, tako reci cak i u psihu ove macke koja sedi na stolu pored mene ali u rezonovanje nekih poznatih ljudi nisam. Bila sam svi poznati likovi u bajci poimanja sveta zakljucno sa Alisom. A sta me jos vise iznenadjuje je to, sto u bajci je to  cool i na ceni, bezobzirnost  sa teranjem  svojih inetresa. Treba nekome izbiti vazduh i tek onda postajes faca.

 

Secam se opaske dresera pri bauljanju po poligonu za dresuru sa Benom koji je tada  polako ali sigurno stasavao u psa velicine ponija. “Kad prvi put zarezi, vi ubite boga u njemu, onda ce slepo da vas slusa i postuje”. Poslusala jednom, isutirala ga u hodniku kao zeca (jaci pol od dva metra je pobegao u kuhinju i gledao kroz staklena vrata da li cu biti pojedna). Drugi put nisam mogla, nije moj nacin pruzanja ni ljubavi ni uzimanja postovanja, dala sam ga na novu dresuru  i poklonila porodici koja je imala odgovarajuce uslove za to, kucu i dvorste. Zbog “stoke” sam patila i bila u strahu da ne zapuca iz podmoskovlja i nadje me. Naravno da nije i ja sam bila sretna zbog toga, zbog njega , jer sam umislila da je ljubav slepa pa moze da ga natera da me trazi..

 

………………

 

A ja sam onaj glupavi tip, kome je „neprijatno“ da trazi nazad i pozajmljenu knjigu, da se neko ne uvredi sto je zaboravio tudje vlasnostvo kod sebe. A na knjizi lepo stoji posveta sa mojim imenom.  Tip mentol, koji se oseca neprijatno kada brine o nekome dragom, da se ne pomisli da se zadire previse u privatnost, jer to nije uobicajeno, sem onog “Kako si. ste ?” –“dobro hvala”, koje nikoga ni ne interesuje niti ocekuje odgovor. Onaj jos tuplji tip, kome je neprijatno kad se neko izblamira i provaljuje, a ne primecuje pa pokusava da precuje i da ne pokaze da vidi sve kroz glavu sta se misli i hoce.. Onaj debilski koji veruje da ljudi, pricaju i ponasaju se u skladu sa onim sto misle i traga stalno gde je vlastita greska kad nije tako.

 

Pomislis da nije vazno, da preuvelicavas. Misao pobegne negde, odmahnes glavom okrenut mnogo bitnijim stvarima a ona samo posmatra kako se boris da je zaboravis i pravi jos jedan nabor na gomili prividno zaboravljenih strahova.

 

A sedela sam u cosku na rasklimanoj stolici svesna da sam kap u moru  ljudi koji su sedeli na istom mestu.

 

…………….

 

“ Da li imate 50 hiljada viska?”

 

„ Nemam“ zgranuto ga gledam.  Kako  zna da sam upravo zavrsila dobro poznatu transakciju zvanu – seci usi krpi gde stignes i koliko pokrijes i da bi bila frka i za onih 50 bez hiljada.

 

„ Pa onda?“ dobacuje mi preko ulice. Okrecem se i shvatam da sam parkirala  na pesackm prelazu koji se nazire samo u tragovima.

 

Preparkirala sam  i prisla dobronamernom coveku koji mi je juce ulepsao dan. Zahvaljujem mu se dok on sedi na zidicu u nekom molerskom kombinezonu i skromno opravdava svoj gest „ Ma velim,  i ja sam sofer pa..“   „Ma ne znam sta ste i nije bitno, ali jedan od retkih koji spontano hoce da pomogne, kada moze. A ne jedan od hiljadu drugih, koji pomisli, ma bas me briga, nije moje da se mesam …“.

 

……………………….

 

Upravo gledam i trazim gresku u iluziji jer su  najavili temperaturu od 20 stepeni. (valjda sam to povezala sa suncem)..a vidim  kisu koja udara o okna prozora. Hm.. mozda nije kisa..

 

 

NASTAVLJACI VRSTE

 

Biologija je takva, motike, bregovi i ostalo cine cuda, pa sto poores i posejes to i poraste.Tako se iz raznih kombinacija mukotrpnog rada na poljani, pod najcudnijim zivotnim okolnostima dodje do izdanka. Necega sto je najlepse moze da oplemeni zivot.

 

U mladjim godinama se od motikaranja  dosta  strahuje, ali  sto se kazu :najlepse je zabranjeno voce, tako da neki dobri usevi izniknu nepaznjom, u nespremnim godinama i  time uzburkaju celu porodicu i vlastiti emotivan i zivotni ciklus. Ipak je to uvek nesto sto ne moze da upropasti ni pod kojim okolnostima sledeci tok, vec samo da ga ulepsa.

 

Ako smo kretali od tipologija raznih polova, ovde nema tipologije, svi su isti do trenutaka kada udju u jednu od dve kombinacije i prihvate obelezja jasna za svaku, pa su ili venerice ili tarzancici, formirani medjusobno porodicnim odnosima. Oni su nase prve prave krvopije, uzrok nasih postporodjajnih depresija, prouzrokovanih opustenim stomacima i potpunim odsustvom licnosti, jer se tesko tako brzo prihvata zamena uloga, da se od glavne – razmazene dive, kojoj skoro svi ugadjaju, postane sporedna – pokretna hranilica. Nazalost tek kad sve prodjes i osetis, ponekad i zameris sebi na po nekim gresnim mislima iz tog doba, ali cesto se sa godinama zazali sto se vise nije uzivalo u maloj deci. Ta spoznaja uglavnom dolazi brzinom vecom od svetlosti, kao tren prolete godine i vise ne moze da se onako mazi, cezne se za onim nestaslucima pri kojim se tada cupala kosa, a sa novonasalim ona sam odpada.

 

Cupanje kose moze da se po intezitetu podeli na bebece, predskolsko, skolsko, pubertetlijsko i zrelo najace opadanje, kada su andjelcici uveliko ljudi, koliko godmi odbijali da to sagledamo.

 

Sva deca su dobra, nema razlike, nema tu poslusnih i manje poslusnih, samo roditelja koji umeju da izazovu jedno ili drugo. Prvi osmesi, zubici, koraci, reci, sve se to urezuje u nas zivotni album   na najlepsim i nasrecnijim stranicama. Kako samo moze  radosno da se analizira svaka pelena, istancanim osecajem za boje, kao da su svi majstori slikari. Vide se tu istancane nijanse, oker, staro zlato, dukat, zelekasto. Kao da se ceo svet okrece oko nijanse sadrzaja u peleni. Koliko ima panike kod prve nabubrele vilice, gde se kroz nepce vidi taj sladak reckav zub, koji pri ugrizu moze tako da zaboli. Sa koliko se prezira ponekad pogledaju ljudi, dok presamiceni nad kolicima odusevljeno odaju odu bozje bezbrisnosti i lagodnosti tog perioda, za roditelje iskazane u jednom: blago vama, sad vam je najlakse. Neshavatanje dubine i istinitosti te izjave, sa nabreklim podocnjacima od nespavanja i nedostatka vremena, umora u jurnjavi sa benkicama i peglom, vecito u nekom blazenom smradu dukata, ljubazni “iskreni” osmeh-facijalis roditelja bi odmah odao i njihovo slaganje sa tom izjavom. Danas je sve to pojednostavljeno, bar to sto se tice jurnjave za pelenama.

 

Da li su se misici od jurnjave i prvog postavljanja deteta na noge zatezali ili ne, ne znam, ali da su grbe rasle i ledja  pucala, to je bilo sigurno. I dok su deca isla u svom pravcu evolucije, uspravljanja i hodanja na dve noge, dotle su roditelji uglavnom isli obrnutim smerovima ka primatima i spustanju ruku ka podu i hodu cetvoronoske.  Usavrsavanje tog hoda obicno dozivljava kulmunaciju kod djiha djiha i raznih isunjavanja cetvoronoske iz sobe, da se mezimce ne bi posle uspavljvanja probudilo. Pored neke regresije u hodanju, ponasanju i  grimasama pri hranjenju, kod roditelja izbija  u prvi plan i jezicka retardiranost, izrazena  u skracenim recenicama, elipsama samo od jedne ili dve reci. Simbolicko nazivanje  stvari sa pec – pec, boc- boc sve do zivotinja sa  muu, av,av, mijaau ili ljudi, teta, cika, bata, seka.

 

Malo se sa vremenom roditelji srede, pocnu da pricaju tako da ih drugi razumeju, ali obicno u tom periodu se roditelji medjusobno ne razumeju. Pocinje bezanija i izvlacenje od obaveza, uglavnom sa muske strane, izbegavanje setnji, pocinju kucne dosade, kupuvanja novina ili sta god po dva sata.Tanani zivci se pokazuju pri telefoniranju i nemogucnosti da se prozbori tri reci, jer paznja mora da bude usmerena samo na jedno.

 

Sva ova koso-cupanja su decji smeh, nervoze i nezadovoljstva, potpuno nepotrebana al mladost, kao i mnoge stvari ne moze da sagleda, potrebna je zrelost da bi se videla lepota u svim tim sitnim i pocetnim trzavicama uskladjivanja dvoje ljudi, braka, i bogom dane lepote i srece u jednom malom bicu.

 

Sledece malo teze rascupavanje i hvatanje za glavu je predskolsko, kada do izrazaja dolazi nasa prava piroda, spremost za roditeljsko razmisljanje, ucenje deteta i njegova socijalizacija ili ego-zacija.U porodicama koje su napravile izlet u jos jednom detetu, pocinje rastrzanos kroz dve faze, dukat faza i faza prosvetljenja. O evetualnoj rastrzanosti roditelja nije sad rec, ali je o jednom haosu i velikoj koncentraciji delenja ljubavi i strpljenja  koji nastupa rodjenjem brata ili sestre, eventualnoj ljubomori, pomaganju pri kupanju, gde se pazi na svaki pokret starijeg deteta kao da kupa dzeci cekic, eventualno delenje bombona, u mom slucaju pez, koja je ugutrana bebi u usta do grla. Mali veoma brzo shvate da su zasticene zivuljke, koji su uvek u fazi oprosta, dok su stariji uglavnom u stresu razumevanja necega, jer su oni veliki. Ako se ostane na jednom mezimcetu, verovatno tad pocinje faza egoizma, vidljiva kod mnogih jedinaca, jer nikad nista ne mora da se deli.

 

Tada odrasli pocinju da lude, jer je neko dete gurnulo njihovo, da li da dodje do fizickog obracuna  sa roditeljima suparnicke strane, jer ne reaguju ili da se saplete suparnik. Svaka suza ili odbijanje drugara, izbacivanje iz igre, koje prouzrokuju  suze deteta boli roditelje kao najveca rana. Ide se do takvih visina, pravljenja zurki, mita i raznih korupcija cokoladicama i grisinama drugara, ne bi li se dete postavilo u zajednici i ne povuklo komlekse. Najsladji mali coveculjci, patuljci obuceni besprekorno sa puno fantazije, tacno ogledaju i sami svoje porodice. Vec tada pocinju da budu ogledala nasih dusa i to ostaju do kraja. Sve slike i dozivljaji se usadjuju njima u bice i isplivaviju kasnije u nekom svetlu, koje mi ili hocemo ili ne da prihvatimo. A to svetlo kasnije ne mozemo da ispravljamo, mozemo da se pravdamo, da nam bude krivo, ali to je to, spakovan emotivan kofer za buducnost. Sta je sve u koferu i ne znaju niti mogu da se sete kad odrastu,  ali koliko god da se lazemo, svi roditelji znaju koliko su tu spakovali i cega, da li iz nemoci, da li iz nezadovoljstva, ali bilo sta da je unutra, najvise treba da bude ljubavi koja se kasnije uvek vidi u deci. Pa se brzo spozna dal su kostunjavi pa ne umeju da prime i daju ljubav, ili su meki i pate zbog svojih ljubavi, ali umeju i da je pruze.. Pakujuci  kofere svojoj deci, verovatno sam svasta spakovala ali je vidljivo da sam im dala veliku ljubav koju isijavaju.

 

Ne zna se ko je uzbudjeniji prelaskom u skolsku fazu, verovatno roditelji, koji sve to prenose na decu. Oni znaju sta je skola i obaveza, deca ne, pa nemaju cega da se plase. U doticnom licnom slucaju je propraceno suzama i slikom sa vecom torbom na ledjima,  mukotrpnim sedenjem u sobi, diskusijom na temu krave i sta sve ona moze da pruzi coveku. Debata, sa ozbiljnoscu samita o opravdanosti razvoja mozga u 32 godine u pogledu krava. Poneki nepedagoski pristup ovladavanjem azbuke, udarcem bukvarom u glavu: pa jel to a ili e, Sale ili Sele. Ali bilo kako bilo, taj ozbiljan odnos prema skoli je urodio plodom tokom daljnjeg skolovanja i ogledao se u odlicnom uspehu i samostalnom izvrsavanju svojih obaveza, sve do fakulteta, a onda sredina, drustvo i ostali dobronamernici u pubertetu  objasne, a ta klica se brzo primi na tlu opste ustreptalosti hormona i bunziskoj individualizaciji, gde sve sto je nauceno ne valja, te kulminira raznim svadjama i staro kineskom poslovicom “ Sta  ti vredi taj tvoj fakultet kad vidis da nemas para, svi mogu  a kod tebe nista ne moze“.  Zivot nekada namesti i druge modele, primenjene na zasticenom mladjem mezimcetu, bez mnogo debata i ozbiljnosti se udje u isti process, i rezultira slicno, stim sto se nedozrelost  produzi do granica (ne)prihvatljivog , pa eventualno pristupanje nekoj cirkuskoj grupi bi bilo pravo resenje, dok mali od dva metra ne sazri.

 

Doba pred  pubertet, pocinje se polako sa kondicionim treningom roditelja, da bez vecih trzaja glavom predju u pubertetsku fazu. Prve sminke, zagledanje pred ogledalom, zakljucavanje decaka i tusiranje dva sata, napadi crvenila i besa su uobicajeni simtomi. Prosto naivna bezanja iz skole u petom i sestom razredu, cisto da si faca koja sme, i odlazak u to vreme kod bake ( da niko ne sazna) prodju uz odmerenu kaznu. Obaveze, koje su do tada bile skoro urodjene, pa se nisu ni primecicvale, odjednom pocinju da zatezu nervne strune ponovo uspravljenih primata. Saplitanja na patike,  davljenje nad pisacim stolom i neuradjeni i neuredni domaci, puna usta raznih gluposti obicno kulminiraju opstim kucnim praznjenjem, gde isti predmeti patike, sveske pocinju da dobijaju krila i da lete po sobi. Posle takvih scena, nirvana, primati dotuceni, gordo bledi, iznenadjeni svojim nedolicnim ponasanjem, izdanci jaki samosvesni, izborili se za haos, koji je u toj fazi za njih normalna stepenica razvoja, za stariju polovinu prvi susret sa svojim odrazom u ogledalu, obicno porazavajucim. Koliko god “dobri” roditelji tvrdili da ne priznaju fazu puberteta, lazu.

 

Navikavajuci se na sebe u deci i u njihovim reakcijama, sa pubertetom   pocinju i prve grize savesti i svodjenja bracnog, licnog i poslovnog zivota. Mozda je i to prva faza, bez obzira koliko roditelji bili stari, kad zivot kod njih prelazi iz faze mladosti u starost ili poznu mladost, u neko svodjenje, ma bolje da sam… ma gde procerda vreme kad nisam u stanju da naucim.. Sve to je zacinjeno sa jedne strane ljubavlju, sa druge koliko god neki odbijali to da priznaju, besom, kako je sve moglo i da li bi bilo tako da… i onda samooptuzivanje ili medjuoptuzivanje.

 

U malom procentu zaista harmonicnih brakova, dva bitna lika se medjusobno podrzavaju, smenjuju na zidinama odbrane moralnih stavova, zdravog razuma, svesni da je to samo faza, pa dok se jedan baca da ne poklekne, drugi kadi, gasi i ceka trenutak, da se prvi umori pa da on stane na bedem odbrane, dok drugi sakuplja zivce, pamet, spusta pritisak i eventualno secer. Ne udaraju jedan na drugog. Ali mnogo je cesce da vihor borbe zahvati sva polja, gde ispliva u prvi plan otudjenost koja se uvukla u zivot, te se na modelu deteta, koje ustvari ceka pomoc, uzima medjusobno jos i malo zuci i dize bilirubin. Sva tesenja tipa, ma sta vam je, proci ce, iskuliraj, nije pomoglo meni.  Za sve treba da prodje vreme pa da vidis da je istina.

 

E u ovoj tacki dolazi vidno do prednosti prvog tipa sretno udatih venera. Koliko god u sebi bile nesrecne zbog samacki provedenog dana, kidajuci same zivce sa pubertetom dok im se muzic bori na poslu ili u kafani sa prijateljima, ili sa razumevanjem neke ispacene mlade zenske  duse,  nisu ni svesne koliko ta jedna i samo njena smernica ( bez dodatnog mrsenja racuna od strane jaceg pola) cini i njoj i detetu korist. Niti se vide njeni porazi i pucanja po savovima, niti se jos vise soli razjapjljena rana. Dete  nema ostupnicu, vestica je kod kuce i ovako i onako, nema bezanije, pa htele ili ne, uspeju da slome bunt pre nego sto im slome zivce.  Njihova cupanja za kosu, poneka danga preko lica zbog decjeg odgovaranja i cascenja ostanu bez svedoka, te se kolega pedagog apsolvent, pred diplomskim ne mesa, sem u retkim slicajevima kad se u prolazu zatekne kuci  gde posle kratkotrajnog uzleta: ma sad cu ja to da sredim, obicno zavrsi sa bujicom reci i pominjanjem gde sve ko treba da se nosi, i ko je za sta kriv, a konajveca budala. Bilo kako bilo, jedina pametna stvar bi bila u tom periodu, iskuliraj i pubetretliju i sve ostale koji ti mrse racune, cuvaj pritisak, secer, bilirubin, sve je to tvoje i sa dobrim i sa losim rezultatima.

 

Ee, a na visoj fazi  kad se pojavi misao: “pa moje dete moze i da se kresne” pocinje razvrstavanja na venerice i tarzancice. Na prvi pogled razlicita vrsta brige, ali u sustini ista. Dok majke muske dece, sa osmehom i slatkorecivoscu buducih svekrva ( podozrivo i oprezno sa rengensim zracima ) snimaju, „slatku dusicu“ i u mislima prebiraju, jao dal ovaj moj magarac ne uradi nesto, ili joj da ova ostrokondza ne izbedci ovog soma, majke zenske dece slatkorecivo se interesujuju za pretke i porodicno materijalno stablo.

 

U doticnom slucaju, ova misao me je docekala nespremnu  jedne veceri, dok sam u kuhinji sa drugaricom ispijala vino. Mladji sin-15 godina je svratio sa drugaricom da se presvuce. Drugarica je bila tako skromno i neupadljivo  nasminkana i obucena, dignuta na stikle i sa mrezastim carapama, da sam u prvom momentu, onako sa casom  i  bordo usnama htela da joj se obratim na Vi. Zatecena uz osmeh, presabrah se brzo, sipah nekih sok i kucnu na zatvorena vrata sobe ( ipak se decko presvlaci) pa im odnesoh sok uz ono: pa sine koji si razred? Tako shvatih da su malde geneacije bas napredne.

 

Dok majke zenske dece, mrze majke muske dece ( koliko god se folirale): vidi  nista ga ne nauci, kako se lose ponasa prema mojoj princezi, vidi kakva je aberusa, pocinje i prvo razmotavanje zenskog klupka medjusobne mrznje. Pa sama cinjenica vekovima sacuvanih starinskih izraza na usa, aljkavusa, prostakusa, i na ura, seljancura, devojcura je dovoljan razlog da se zakljuci da su se generacijski prenosili sa kolena na koleno i cuvali kao sveta tajna zenskih odnosa, za razliku od jednostavnih, goljo, seljak ( kad se svi preselise u grad) i saban.  Svaljujuci sve na pleca nas, majke muske dece, mi tako negde snosimo krst sveukupne patnje zena   i svrstavamo svoje andjele svojim ponasanjem  u neku fioku buducih oraca pocetnika i odredjujemo  mozda za neku od grupu muzeva.

 

Nije bas ni lako venerinim majkama, gde mnogo cesce dolazi do cupanja kose, kritickih osvrta na modu i zdavlje : povuci majicu dole, cuvaj jajnike, treba ce ti , ali to prolazi samo par godina. Posle toga tesko (ili se presvlaci kod drugarice ili se suknja vuce na go re). A i moda cudna neka, ide protiv zdravlja, pa sve neki  goli stomaci,  noge , zapevaju majke i jedne i druge. Mozda i ponajvise jer ni jedne ni druge, zbog suvomesnatih specijatiteta koje se nose na cudnim mestima (pod bradom, oko struka, na grudima a i na rukama) ne mogu ni  majicu da nadju, a gde  tek da drze korak sa modom.

 

Prva dovodjenja drugara kuci je od  zenske  strane porodice ( popularno zvane maman), obicno ide sa onim: jeli sine a gde ti radi tata ili mama, pa lepo, a jel imas brata i sestru, ma nemoj…Ovde se vise kriticki osvrce na tadicionalne porodicne vrednosti, konzervativa cista, u pozadini svetli neon, fini decko, vidis iz dobre porodice ( joj ako nesto bude, koga da vatam za gusu) ili samo nehotno, pa cerko gde upozna ovog decka? (sto je dovoljno da se vise ne dovede kuci). Dok majke zenske dece, upucene u tajnu braka, znaju da lepo svrstaju svoje cerke u odredjene fahove, cuti cerko, pusti ga, ( sto kasnije prerasta u aksiom: najedi zivotinju i onda je dobar, gledaj decu i kucu, smirice se, vidi mene, sta mislis da je tvoj otac bio bolji….ili ne placi , mislis da je drugom bolje)…..ima jos drugih, ako je tako ..  Sve one, bilo kojom svojom izjavom su formirale nas, dale nam model, koji smo ili prihvatile, ili posle protiv njega, jer nas je nervirao. Bilo kako bilo, cesto ljute na njih (opet zenska solidarnost), kao da su  nam one za nesto krive,  sto smo se ugledali na njih, sto im je bolje nego nama, jer imaju nas, sto nisu umele da nam daju pravi savet  ali cesto ….ni same nisu znale.

 

I onda ona faza za periku, odrasli, sve tajne motikaranja i venerisanja  saznali, jos uvek naslonjeni na serpu i novcanik roditelja, niti ovamo sa odraslima niti zaista tamo.  Sve vise se sami kacimo za njih, opravdavamo svoje postojanje, uspehe ili neuspehe,  hvaleci se njihovim postignutim uspesima u skoli i na fakultetu, pametno odabranim devojkama ili momcima, ili precutkivanjem svih gore navedenih pametnih razresenjima prvih faza odrastanja. Spadam u  roditelja koji nije zavrsio fazu, “ odbi od serpe i novcanika“ ali divnom decom, bice mi i mojih trista *(premedba autora ). U raznim fazama glancanja mozdanih celija brigom, cesto sam sama sebe hvatala da iz kola zagledam njihove vrsnjake, da ih merkam po ozbiljnosti, po zrelosti i koliko god bi pomislila: evo vidi,  dete ustalo ide sa fakulteta, vidi ga nosi knjige…uvek bi posle dve sekunde, posle  pogleda na lice i na oci vrednih  i dozrelih , konstatovala, ne ne bih menjala poglede, oci i duse moje dece   ni za te knjige ni za te momke. U njima nema mene, kakva god majka bila. Ostacu u njima u njihovim pokretima, uspesima ili neuspesima, sve jedno. U jedno sam ipak sigurna, uradice sve na kraju dobro, naucice zivot pravilno, bice ljudi i nekome ce preneti svu ljubav koju sam im dala.

 

* pisano odavno, sada sve ide nekako svojim dobrim i ocekivanim tokom, cak se i kraj vidi. Ali zbog faza u odrastanju je ostavljeno kako je prvobitno napasisano.

 

PRELET

ntermeco: Na sv Petki 2012, slava prijatelja iz prosle ere ( bracne).  Volim ih.. *( opet ono vooolim, krsili se po snegu i ledu cetiri godine u Rusiji)  banula na kasni poziv pravo iz Crkve. Posle cetiri sata cekanja i misleci da je  skromno  okupljanje. A tamo, masne, kamasne i toaleta.. nije ni bitno. Imam energije i neke licne boje koja prevazilazi toaletu i ono „ odelo cini coveka“. U  farmerkama i onako sa vrata,  „ U jeee.. sad cu da se nasminkam pa da se pozdravimo“, nasmejem ostale. Ali predstavljanje, „Znas, ovo je bivsa zena“….lampica blinka, ja rekoh… , „ja zena jos uvek, vidi noge, ruke.. mani me toga, ja sam A..” muk i smeh. Tu me svi ostavise na miru, izvan protokola, niko ne moze bolje da te predstavi nego svako sam sebe. Pokunjise se neke zene u finim pricama, naravno klasika, musko drustvo posebno i ja pravo tamo. Ne mogu stvarno, moje dete ovo, moje dete ono.. moji andjeli mi dzigu izjedose, ali ih obozavam i nemam nameru da pricam o njima.

 

Budala,  pokusava da se uklopi u odnose „kako treba”, a od pocetka je to nemoguce. Kad izronis iz bracnih voda na drugu stranu obale,  konstatujes da je  plaza pusta,  vecina  prijatelja leluja u sredini da se ne zameri, neki cekaju da vide da li ces da crknes . To jedino opravdava njihovo dugogordisnje  bracno jedenje  govana. E, a onda ti uporno  ne crtkavas, vec dvocifreno, mada po pravilu odavno si trebala, cak nasuprot nesto zivnes . E tu je ono iz stavke genetika zilava, mesanje krvi . A onda plus ono “ Reci slatka koga imas i sta radis” . E pa mila, sta da ti kazem..

 

Genetika,  sa oceve strane svi kasnije dozrevali  i ceo zivot zadrzali neku prosto detinjastu veselost. Krv nije voda, te se i mi u drugoj generaciji lako nasmejemo  i od nemogucih stvari napravimo Felinijevski  dogadjaj. A tako nas te neke stvari, prosto ciljaju, da pokazemo to sve sto nam ostavise u amanet.

 

Zasto sad  sve ovo pisem i prebiram. Pa zbog mojih andjela. Opet sam na nekom ispitu izdrzljivosti od strane glavnog inzinjera. Masem i klepeciem krilima, upirem snagu da preletim okean sranja i da se ne udavim. A oni, blesvi, nedozreli i budalasti ne kapraju situaciju. Pa samo da se opsetim na koga mozda to vuku, pre nego sto krenem u cedomorstvo.

 

Ps. Izvinjavam se za grubosti svima, koji su u lepom i skladnom braku.Tu instituciju jako postujem i uvazavam, ali jednostavno ima i onih koji nisu te srece.. ( sad bih trebala da ne zucnem, da je mozda i to genetika).