Nova a ista
Proteklih mesec dana sam napisala nekoliko postova u glavi ali nikako da ih stavim i na papir. Na glavi sam napravila vatromet, sto je ipak bolje nego u glavi.. Situacija je bila stalozena skroz, pa mozda i bolje sto nisam ni slovo napisla
.” A jel ja mogu da se ofarbam u plavo.. skoro belo?“ „Ma ne mogu da izvucem iz te tvoje crne“ „ A sta moze?“ „ Crvena.. vidi..“ „A jel moze ova jaka?“ „ Moze..“ „ A jel nece da mi otpadne kosa od tih hemikalija dok izvuces boju?“ „ Ma sta ti je, imam super preparate…za dva sata si gotova“ „Mazi da ne pobegnem..“ Uz svo duzno postovanje svih plavusa pa i Pemele, stalozenost klasicna na delu, kad crnka sa stazom hoce na precac ode u plavo/ belo..toliko, zenski deo ce znati da je sve pod kontrolom. Nisam se pokajala, a sve mi se nekako desavalo oko onog smaka, pomislim, e bre da se smaknem a da nikada u zivotu ne probam da promenim boju kose. Stvarno bi bilo greh.
tzv djubretarska tema
Izlazim iz zgrade i vidim ljude koji stoje oko novog konternera i zadivljeno gledaju cudo napretka. Virtuoz iza kamiona koji dize kontejner vice iznervirano “ Puuušćaj “ i o tren oka je predstava zavrsena. Vip loza posmatraca , uglavnom penzionera se polako razilazi a ja pocinjem da se smejem. Nikako mi nije jasno, zasto cesto vidim ljude da nogom pokusavaju da otvore kontejner koji bi bio ulaznica za , kako rece neko “ drustvo gde nece biti vise onih sto preturaju po djubretu “ ali ne zato sto ih nema, nego zato sto ne mogu da udju u njega. Uvek se pitam da li su fudbaleri, koji zamahuju nogom pred novim kontejnerima i sutiraju ove ruciice, ustvari karatisti koji su promenili sport. Ti stari su mogli samo nekim maj geri udarcem nogom da se otvore. Sapuna i vode izgleda manjka jos uvek.
robin 