GRMI A PONEKAD I SEVA

Volim energetska praznjenja, oluje i nadmoc prirode, to me fascinira. Oduvek sam volela onaj naboj pred letnje nevreme,  kada se u jednom trenutku pred prve daske nadolazeceg vetra u vazduhu oseca vlaga i kada ptice zacute.

Juce me je oluja i pljusak sa grmljavinom podsetio na mnogo toga sto volim.

Malo dalmatinsko mesto, tesnac, most i pomahnitala crkvena zvona ciji se zvuk probija kroz talase dok se nebo sastavlja sa morem. Znak da ribari nadju put ali i da ne ulaze u luku. Zvono,  svetlost, prasak  a u nekoj sekundi zatisja njakanje “tovara” iz brda.  Svetlosni bicevi koji udaraju po nekoj svojoj logici kojih se nisam plasila, plasila sam se tog zvona i tog ubrzanog ritma, kao da pomahnitala zivotinja ropce u nekom bolu.

Od malena sam naucna da se ne plasim nego da brojim i znam koliko je kilometara udaljeno mesto na kome se po mom tadasnjem uverenju srucila sva ta buka. Oluje na selu su bile drugacuje. Gromovi su uvek udarali u jablane kod cesme mozda kilometar od kuce. Obavezno je nestajala struja a mi smo igrali tablic.

Citam reakcije posle jucerasnjeg nevremena, slike panike zbog usuda koji se spustio i doneo slonove koji su popadali na Beograd. Slazem se, nije prijatno, nije uobicajeno ali nisu slonovi. Nema gde da otece voda a ne „reke su tekle ulicama“. Stvarno, dobro je da se nismo podavili, jer slivnici ne rade. Ako smo preziveli i potope od sneznih vejavica koje su blokirale grad onomad, kad mu vreme nije usred zime valjda nas nista nece dotuci. Mozda doduse grad, evo skoro da nas ubi. Sve se predstavlja apokalipticno, dobro jos i imamo glave na ramenima. Oluja kao oluja, normalna pojava u prirodi pracena grmljavinom pljuskom a ponekad i gradom, koji napravi stetu. To se valjda i danas uci u skoli, vazdusne mase, topao , hladan vazduh i ostalo.“ U gradu je bilo strasno“, prva recenica u svakom razgovoru.

Ode mi prica u sreh a htela sam samo da kazem da sam se juce setila nekih lepih nevremena.

…………..

Nocas sam prespavala na podu slusajuci da li dise. Disala je do  do pet popodne. Mici , macka je izvrsila svoju misiju i samoubila se u pokusaju da shvati sta je to tako cenjeno iza zastite na prozoru, pala je sa terase.

Tuzna sam, ljuta, kamena i mrzim sto ne mogu da placem.  Ne bih mogla ni rec dalje da napisem, ne znam ni kada cu, ali ne bih mogla a da precutim ovo, da se “pravim”, da se nista nije desilo. Riznica pameti ili gluposti u recima, neka gleda kako ko hoce.  Znam da ima mnogo drugih tuga prema kojima ova nije nista, ali me nije stid da tugujem javno za svoj gros. Ponavljam se i stavljam biografiju Micija.

…………

Pretvorim se u trenutak kada  skoci  na mene i pocne sapama da tupka po mom stomaku. Obicno me prene iz misli i tada nista ne postoji. Samo ona, ja i neka moja iznenadjenost. Skrene paznju na nju i na to nesto sto zeli da mi pruzi. Posmatram  pazljivo kako zatvara oci i kao da tacno zna sta radi.  Mazim je, ona u tome  uziva i izgleda predanija u svojoj misiji. Tih par trenutaka je  upotpunjeno tihim neobicnim zvukom koji me dodatno smiruje i nekako uzavimo obe.

A kad sve prodje i trenutak ostane u proslosti, kao sada, iznenadjenst mi je i veca.  Prisetim se ljudi , kojima i kada kazes sta ti je potrebno nisu u stanju da to shvate.

POD ZVEZDAMA OVE NOCI

Vreme kažu leti, ( a i zimi) brzo prolazi. Čudno ali  nekad  čekamo pravo vreme  a istovremeno ga nikad ne mozemo sačekati, jer prolazi. Vreme se ne zaustavlja, ima samo jednu čudnu karakteristiku da što je više vremena proteklo to nam nekako sve brže i izmiče..čekali ga ili ne.
Neverovatna kombinacija dve suprotnosi.Kao da skačes i stojiš na mestu. Uglavnom tako biva, dok se  okrenemo, već je nesto prohujalo sa svim očekivanim , uspešno više ili manje dočekanim. U svom tom vremenu koje nas  okružuje ponekad ne damo sebi na volju da obezbedimo neke svoje stubove , nosace koji prkose tom proticanju.

Ostaju secanja , datumi kada su uzdasi dublji, mozak utisan i neka cudna tuga. Mogu da kazem da sam “ placipicka” ali tada ne placem. Ne znam gde sam mislima tacno, u nekoj medjudimenziji  uspomena.

…………

„ Uh kako bih volela da se zaljubim, onako da samo sedimo, cutimo a da mi je lepo“  kaze ona ispustajuci dim cigarete uz jedan polubezobrazan osmeh. Kad to kazes  a sve imas sem zaljubljenosti onda to izgleda kao nesrecan zivot.  Mnogi su neiskreni cak i prema sebi da bi  priznali postojanje  ovakve zelje. Sve je tu, sve je odlicno pa cak i preko proseka ali zar ne treba imati zelja. Moralisti svi moguci na ovom svetu neka se skupe i opljunu takvu potrebu udate zene  ali odavno sam shvatila da su oni spolja najmoralniji veoma tanki u svojim pogledima. Sve nauceno kako treba , uglavnom monotono uz sve pogodnosti, uz postovanje i  poverenje, da se ne lazemo.

„ E a sad Haljinicu boje lila“ govori i hvata se za lakovanu tasnu dok se razvlaci osmeh muzicara, jer  pamte dobro zensko drustvo koje je finansiralo pre nekog vremena gornju i donju protezu harmonikasa. Smeh , vino i obavezno neke teme koje se zavrsavaju sa “ma goni ih sve..“

„ Da  li si ti normalana? Stvarno si luda..“ gleda me sa nevericom dok nabadamo sve cetiri a ja vucem ka ideji da idemo u diskoteku. „ Sva sijas, pogledaj i oci ti cakle..dok pricas” smeje se ,  ne pokazuje da joj je to blesavo sto sam u stanju da kazem i ucinim. “ Cuti ne pricaj nikome..”  a dobro zna da necu.

“Idi ti pitaj, kazi da si sestra” gurka me jedna na hodniku neurohiruske, “eno sad je izasao hirurg. Operacija je gotova.” Kucam na vrata, zacudjen umoran pogled upitno procenjuje ko sam. “Cekajte me dole u kabinetu. “  Trojka silazi, markantna crnka me stipa i gurka..” Ti cuti, molim te,  nemoj sad odmah sa svojim..” Kao tri kokoske  sedamo na trosed preko puta pisaceg stola. Covek upitno procenjuje ko su jos dodatne dve osobe i gleda u mene.” Operacija je bila veoma teska…” Gledam ga netremice, crnka me sutira nogom i sve vreme se baca  ispred mene “ Da doktore..” uzima pricu ..pomeram se da mu uhvatim pogled. Cutim, culi smo sve.. crnka se zahvaljuje, poslednji put me sutira da krenemo ali cuje se:” Doktore, ne mogu da lazem nisam joj sestra, mi smo joj prijateljice ..” Pogled neverice i osmeh “ I sutra mozete da dodjete, znaci trio prevaranata..” Izlazimo smlacene, idemo na pivo ali se smejemo..” E kad joj budemo pricale.

Gledam te  I jos ne shvatam da si na listu papira. Gledas i ti mene a znam da si pored mene negde. Velicina crnog okvira, napisane reci tvoje porodice  i bol koji izbija iz njih,  sve je nebitno. U mislima mi je druga slika, nije ova…. Mislila sam da ce mi biti lakse kad napisem, ali nije.

………….

Mislila sam da ce mi biti lakse i kada procitam,  posle vremena koje tece  i svih racionalnih zakljucaka da drugacijeg ishoda nije bilo. Znas da mi nije lakse, uostalom sve znas sada. Koliko lazi u izreci „ Nada umire posednja“.

PRVO SE UGASILO SVETLO

Darvinova teorija je prevazidjena odavno. Da li je uopste ozbiljno “vidjena” bez onoga pre je pitanje. Nikada nisam verovala u nju niti sam  mogla da shvatim  da od neke amebe nastane slon, bas tako razlicit od ptice a ustvari su  im cukunbabe bile iste. A tek potpuno pomracenje sa covecjom ribicom na nekoj ekskurziji. Ostavljam varijantu kao otvorenu, da su mnogi “ribice’’ covecije u dusi, ali to tamo nisu pominjali.  Moj decji mozak  nije mogao da pojmi  tako ocitu stvar koju su velicali kao logicnu a pre svega epohalnu. Doduse nije mi bas bio decji mozak  u vreme sticanja prvih znanja o istini sveta i nadmoci coveka da sve logicno objasni.

Prva ocena u  gimnaziji je bio “kec”  iz biologije. Bila sam prozvana nasumicno vec drugog casa, prosto da se vidi koje to zivo bice obitava iza tako dugackog naslova od imena I prezimena. ” Bastilja” je bila poznata  po tome  da je neophodno potkresati krila svim vukovcima ( kako nakaradan naziv za uspeh uz svo duzno postovanje odakle je potekao ) a po nekog i gadjati pravo u glavu, ne samo u krila.

Pre svih naucnih uvida sam verovala da se dusa seli, nisam bas znala za dusu ali malo si maca malo kuca i tako redom, dok ne dodjes do coveka, ali i to je sad iz ove pozicije diskutabilno, da li svi bas dodju dotle. Moja teorija nije bila tako daleko od nekih drugih misljenja koje sam tek kasnije posle Darvinove otkrila.

Ako zanemarimo teorije, da  ne prebiram po secanju kako se tacno sklapa genetski matreijal, uglavnom kada bumbar oprasi cvetic, neosporna je cinjenica  da se krece  od roditelja, pa tako  kod istih potomaka  sve se isto na cudnovate nacine potpuno razlicito prespoji. Preslozi se tako fino, sto je dobro, ali  tako umesno  da je jedan kao slon razlicit od onoga koji je kao ptica.

Onda se desava u evoluciji sledece: u  zivotu se sretnes sa skupinom slonova koje razumes  i mozes da komuniciras na istoj slonovskoj osnovi, oni tebe razumeju a nisu od tvojih nizova koji su ti dati. Tvoje stado se tako izmutira da vise  ne prepoznajes slicnosti a jedva da se prepoznaje u tragovima neka vrsta komunikacije. Jedina teorija koliko primecujem  u mnogim krdima, stadima  a i  jatima koje se popularno nazivaju porodice, je teorija zavere i nerazumevanja. Cast izuzetcima ali i u mnogim tim skladnijim krdima vlada poprilicna teorija manipulacije po tipu , svi smo skupa razumemo  se jer nas je ustvari bas briga sta ko prica i zasto, bitan je mir.

Da li zbog propusta u tim korenima postavljanja biologije na prave temelje i odsustva uvida, mnogi su promasili cak i amebe nego krecu odmah od vuka.  A kad se preko praha zasadi cvece, moze i suzama da se zaliva ono nikada  nece biti tako lepo kao ono dok je u basti sa drugim cvecem i dok isto mirise. Jbg, ja ostajem slon a teoretski mi je dusa decja iako nije mala.

Zlatnim slovima

Sedecemo jednom jedan nasparm drugoga  netremice, kao hiljadu puta pre toga. Tada mi po prvi put nece biti od znacaja ni rec, ni pogled ni boja glasa. Da si samo znao koliko sam dobra u hvatanju svakog titraja u vazduhu. Bogovi ne silaze cesto medju ljude, bolno uobrazeno ali je tako.

Prijatelju mili, tebi sam napisala ode i hvalospevi u mojoj glavi, zasadila sam najlepse misli u bastu  secanja kojih se ne odricem. Zauvek ce ostati samo moja. Znas, nisam sigurna  da li sam te stvarnog zelela u njoj, da li bi ti zapravo bilo mesto tu. Sebicno mi je  odgovaralo  ono kakvim sam te predstavila. Vidis, napravila sam i od tebe Boga. Volela bih da mi cujes misli, da si ih cuo i osetio, mozda i vise nego da cujem tvoje. Kukakvica sam, igram na sigurno, nije to najstrasnija stvar.

Dragi moj prijatelju, ostaces zatvoren u mojoj dusi kao slova na papipuru. Nista nece ugroziti taj red, promasaja imam dovoljno,  ostace basta sa zlatnim slovima i secanje sta god tada bez ijedne reci pricali.

PROZOR U POGLED

 Kao predstavnik mozda savrsenijih zivotinja (mada ?), primerak sam sa jos neugasenim instiktima koji se kriju negde u podsvesti i koji paralelno reaguju na sve stimulanse od boje glasa,  polozaja tela do ociju i neverbalne komunikacije. Nedavno sam bila u jednom bitnom razgovoru u kome je od najmanje vaznosti bilo to, kako me neko gleda I kakav je izraz u ocima. Ipak mi je na kraju svega  ostalo upravo to kao najupecatljiviji utisak, cak i neki presudan zakljucak za sve sto sam cula. Ne znam kakve su moje bile, da li su i one bile tako siroko otvorene ali da je neki snop isao iz jednih prema drugima i da hocu da se ubedim da nije ne mogu. Neki  snop je povezivao dirktno dva mozga, snop iste boje i istog inteziteta. Na takav nacin  razmisljam o svemu bitnom vec danima i ostavljam da me i dalje vodi moja intuicija. Znam da je linija od intuicije do samoobmane veoma tanka, ali definitivno znam i koliko se lose osecam kada ucinim nesto protiv svojih instikata.

…………

Oci.  Nije ni vazno cega su ogledalo, ali u nekim ogledalima pocinjem da prepoznajem zivotinje. Skoro sam razmisljala o tome da mi je i ranije cesto bilo neprijatno  u prisustvu nekih ljudi bas zbog pogleda i ociju.  Ne zato sto nisam mogla da izdrzim pogled ili zbog nekog drugog razloga, koji vec psihologija objasnjava, vec iz proste cinjenice da sam u ocima videla nesto drugo, sto me je verovatno zastrasivalo. Ne mogu sad da dam prosto objasnjenje za to ali je negde najblize onome sto sam kasnije postala svesna. Jednostavno ljudi pocnu zbog pogleda i izraza u njma da me podescaju na neke zivotinje a kad malo kasnije analiziram uvek i poseduju neke karakterne osobine istih..Uopste se ne radi o inteligenciji ili prosudjivanju na osnovu toga, prosto na osnovu neke analogije.Cak ni boja nije toliko presudna ali uglavnom se vrti oko nekih nijansi koje se ponavljaju sa tipom.

Najupecatljiviji mi je ukocen takozvani zid pogled. Zid, ne zato sto se ne moze dalje nego zato sto uglavnom dalje i nema, koliko god se pameti krilo u glavi koja nosi taj pogled. Nije to pogled sove koja krije neku mudrost i gde pri treptaju moze da se vidi i oseti to isto. Postoji samo to , ta ukocenost i potreba za tudjom greskom i trenutkom nepaznje da bi se to iskoristilo u svoju korist. Kao krokodil koji je bezivotno u stanju da danima stoji sa otvorenim celjustima i da  samo u jednoj sekundi pokaze svu snagu i zivost koju poseduje u sebi. Uglavnom su bezdusne i ne smeju se ni kada se celo lice ozari u grimasu koja podseca na smeh. Znam da je poslednjih godina veoma popularno nemati nikavu emociju na licu, ali ovde se ne radi o tome. Ovde emocija uglavnm nema , nikad ih nece ni biti  koliko god bili umilni. Mozda nesto sto je nauceno od drugih moze da podseca na emocije ali njih u biti nema.

Pogled ‘kuvana riba’. Nona ga je lepo dalmatinski krstila, nije ga  volela niti je verovala tim ljudima. Naravno ne volim ga ni ja preterano ali je blaza varijanta prvog krokodilskog, gusterskog ili vec kakvog gmizuceg stvora. Kuvana ili pecena, sve jedno, mrtva riba je mrtva riba i uglavom smrdi od glave.

Sitne misje oci, misje duse. Nisu misevi toliko ni opasni ni gadni, mada sam licno prozivela scenu  iz crtanog filma kad mi je jedan pretcao preko stopala .Takve oci vole da zastrase, malo da naude i opet da se scucure negde do sledece prilike. Te oci veoma dobro znaju da se ponasaju sa mackama u blizini.Macka moze da pojede svakog misa pa su uglavnom u dobrim odnosima sa autoritetima. Da ne sirim sada pricu do saka, mozda neki drugi put  ali uglavnom uz takve okice idu i sitne sacice koje bi samo nesto da zgrcu i da skupljaju pa cak i ostatke koje im drugi prepuste.

Najmiliji mi je pogled medveda. da ne kazem krave :). One tako dobrocudno i otvoreno gledaju, nema iza, nema ispred tu su za sagovornika, prevrcu po  glavi  pricu i ocima ucestvuju u njoj..One kad su ljute ljute su, kad su tuzne, tuzne su ali nema pretenzija i skrivenih stvari. Ako su plave onda imaju i onu lepu duboku boju i izgledaju kao da se uvek smeju. Kada pricam sa takvim ljudima onda zaboravim i koju boju ociju imaju. A uopsteno ne zapamtim boju ociju, zapamtim samo to nesto dugo po cemu se secam osobe.