LEPOTA NIJE PROLAZNA

 

Nekako razmisljam i sada kako moda ne prolazi. Malo zalepis levo neku masnicu, promenis boje, malo okacis desno neki print sa resenom matematikom i kao nov si.

sub – 05.11.2011, objavio robin 5. novembar 2011 0:59:59

Nesto razmisljam ovih dana bas ce nam lakse biti  kad saznaju sve nase tajne. Cuce onda preko tih morbilnih koje prisluskuju kako lepo i u izobilju ljudi zive. Onda ce sigurno pomoci  i dejstvovati odlucno, kako dolikuje. Sve ce se saznati, te ce biti lakse da se stavi u normalne demokratske tokove. Oni su ljudi profesionalci koji studiozno i posteno zaradjuju mukotrpno svoju koru hleba.

Evo na primer, ta beskrupulozna podvodjenja i prostitucija. Sta ce moci sve da se ispravi kada saznaju da Milasko bizMismen  javlja  supruzi da ide na sluzbenu veceru  a zove malu Anu da mu organizuje jos dve drugarice iz gimnazije za poslovnu pratnju. Dobice one cizme koje je videla prosle nedelje kad je bila sa njim kod poslovnog partnera, ipak je potpisao ugovor. Da li ce, kada Ana  javi mami da ima sedmi cas da urade nesto da sprece?  Pa valjda ih za to placamo , ma sigurno ce nesto, nisu oni povrsni. Pa ne mogu da se prave ludi i ne sete se kada Anu nadju za par godina u nekoj javnoj kuci, da kazu da je ne poznaju. Dok je kaznjavaj ( jer ce ministar koji drzi javnu kucu da pomogne) ce uzeti u obzir neke olaksavajuce okolnosti . Dobro su culi da joj mama vec tri godine ne radi i povremeno menja kolegincu istoricara umetnosi na trafici. Nije mogla da joj kupi one cizme, a dete je tako zelelo.

Ili na primer, zdravstvo. Sigurno ce se razgoropaditi kad im postane jasno da Milanova majka ima rak a on ne moze nikako da nadje vezu za zracenje. Ustvari, uspeo je preko dr Stanica da se poveze sa nekim ljudima koji su dobronamerni. Mogu da pomognu za tri hiljade evra. Problem je samo sto baba ne prima bas redovno penziju, a on ne moze jos da se izvuce iz minusa od septembra i izdataka za novu besplatnu skolsku godinu.Ih, da zena nije u drugom stanju i da nije na bolovanju zbog rizicne trudnoce, primala bi celu platu a sad samo deo.Ali dobro, culi su i da joj se sprema otkaz, jer privatniku ne pada na pamet da je placa jos narednih sest meseci. Ma dobro, sa druge strane zaposlice onu malu, cija tetka radi u poreskoj koja ce da mu sredi neke papire. Dakle, nece se iznenaditi vajda kad saznaju da je zena umrla. A sluzbenik hitne pomoci ce sigurno odgovarati sto u tom teskom trenutku otima od Milana dvesta evra, jer ce za toliko da se ugradi pogrebna sluzba koju je pozvao.

Bice lakse i u prosveti. Kad bude Ljiljina  cerka dolazila po diplomu, donece profesoru one dve avionske  karte i vaucere za hotel u Parizu. Moci ce konacno sa onom mladjom  koleginicom iz administracije da ode na zasluzeni odmor i da joj malo zamaze oci. Dosta je radio protekle dve godine, zavrsio je uspesno deset ispita, a supruga nece da pravi problem. Vec je potrosila onih pet hiljade evra sto joj je dao. Jos samo da se oduzi ovoj maloj za lupanje pecata, ko zna mozda mu ponovo zatreba. Ma i ne svidja mu se nesto, malo je konjasta ali je zato mogao lakse da je sarmira. Iskreno , simpaticnije su one tri male sa druge i trece godine, ali januar je tek pred nama a i juni je tu, bice za sve mesta. E, ali ce onda oni stupiti u akciju, jer ce sve znati , nece moci to nekaznjeno da prodje. Zaskocice direktno na aerodomu i odgovarace sluzbenica sigurno sto je tako lakomisleno lupala pecate na falsifikovane polozene ispite. Ne bi se to ni shvatilo da kolega iz sluzbe nije bio gramziv. Bas mu je bilo krivo sto nije mogao na tom lupanju pecata da zaradi trista evra, pa je  iz inata prijavio dekanu. Dekan nije smeo da ne reaguje, njegovo ime se vec povlaci mesecima po novinama oko onog mita. Bolje da se sve slomi na toj nesavesnoj sluzbenici. Nju ce ubiti sramota kad joj familija  sazna da se petljala  sa ozenjenim covekom, a taman mislili da nece ostati usedelica. Nece joj padati na pamet da mesa njega jos u sve to.

Ma ovo je nista kako ce sve da se sredi u drugim oblastima ..ma ne zelim ni da mislim. Uglavnom, bilo kako bilo, moracu da povedem racuna kad pocnem da divljam telefonom na decu zbog nekih gluposti. Sta znam, kad se sve sredi moze da me zaskci i konvencija o pravima deteta. Ali imam i bolji izlaz. Mozda da otvorim hotline, pa nek slusaju koliko hoce  za dz.

Spomenar

Pateci kao patike za MB u potrazi da zapamtim kad sam uplivala u ove vode, slucajno otvorih ove komentare. Ako mi neko veruje , ne mogu da se setim sta je bilo u „Sliku tvoju ljubim“ nisam  odmah otvorila  ali nije ni potrebno, komentrai su prica za sebe. Nije bitno sto ovo sad nema mnogo veze sa nekim cenjenim tekstom da se procita, ipak je ovo mesto za uspomene, pa eto napravih sebi spomenar.

Volela bih da prebacim arhivu po mesecima, pa dobri ljudi neka mi neko objasni kako i da li je moguce sa samo par klikova (iz arhive koju je ponudio Sizif).“ Fala, fala“.

11 KOMENTARA NA SLIKU TVOJU LJUBIM
objavljeno pet, 02.12.2011 12:57 | autor: Gost kod grofice na veceri

Ja sam lep k’o Bred Pit. I isto toliko zgodan, a karakter mi je do jaja. Više puta.

 

objavljeno pet, 02.12.2011 14:08 | autor: robin

Nisam ni sumnjala Grofe Pit, ko bi inace bio pozvan kod grofice :).Jbg i ja sam boginja Afrodita, sta cu takva mi sudbina nekoliko puta.:)

 

objavljeno pet, 02.12.2011 16:11 | autor: Jillian (Neregistrovan)

Oko za oko.
Ruka ruci.
Živi kontakt.
I nema greške u proceni.
Uz to, da bude spontano, nikako unapred ugovoreno, znači isključeno prethodno ‘upoznavanje’.
Slovo je za papir. Reči su da ih čuješ. Ne da ih naslućuješ, čitaš i analiziraš.
I da, ja sam baš ovako dubokofilozofskismarački nastrojena u realu.
Hihihi… mislite o tome.

Inače, nisam ti rekla, da mi je Brižit Bardo prethodna reinkarnacija. Imamo neku sličnost. Čak i dosta toga sličnog. ;)))))

 

objavljeno pet, 02.12.2011 17:13 | autor: robin

🙂 svi filozofi ovog sveta ujedinimo se! Naravno pod parolom “ Starac Foco pripoveda baba Vangi, ili baba bb “ Sta dodati na ovo, ne znam da li treba 🙂 Pa Brizit ( znala sam ) kad ce fondacija da pa da radimo humanitarno.

 

objavljeno pet, 02.12.2011 17:22 | autor: MoonlightGirl

kao i u stvarnosti ja se vodim „prvim utiskom“ neki nickovi ni na silu nikako da mi postanu simpatični jer iza njih ne osećaš čoveka za razliku od nekih drugih.
ali danas je sve manje više dokazivo tako da se kao i u realu isplati uvek biti ono što jesi.

 

objavljeno pet, 02.12.2011 19:58 | autor: Anoniman (Neregistrovan)

Otkako sam samog sebe uhvatio u lazi – nikome vise ne vjerujem! Kako na blogu tako i van njega. 🙂

Onaj kog mrzi da se uloguje, veliki indijanski poglavica, donosi mir u svijet i vatrenu vodu na blog sistem. Haug! A, posle vatrene vodice – saug! 🙂

 

objavljeno pet, 02.12.2011 20:40 | autor: duledudule

E vidiš i ja bi voleo da sam slon, ali to je nemoguće iz više razloga, tako da ću morati da se zadovoljim činjenicom da mi je slon omiljena životinja oduvek, a da kojim slučajem imam uslove da gajim jednog u dvorištu (koje nemam), cenim da bi bio velika maza, da bi jeb’o kevu komšijinoj ogradi (ne namerno) i da bi jeo tone kikirikija (što baš i nije zahvalno za današnje plate).
Naravno ja da sam slon, ja bi stalno pravio popis u komšijinom dvorištu 😛

 

objavljeno pet, 02.12.2011 20:52 | autor: robin

Haugmire, saug i donosi poglavico vatrenu vodu sa mirom :).
D. Pa eto ti motiva za bastu nek crkne komsija od muke.:)

 

objavljeno pet, 02.12.2011 20:56 | autor: robin

moon, naravno ili osetis ljubicice 🙂 ili vidis vestacko cvece.

 

objavljeno sub, 03.12.2011 01:23 | autor: gozza

Kojom Mirom? Ne znam je… 🙂 Joj, sad se vracam sa vatrene vodice, i odgovorno tvrdim da je bas vatrena. Vodica. Mira nije. Mislim, mozda i jeste ali nismo se sreli. Da smo se i sreli, ne znam sta bih mislio o njoj. Da li bih je procjenio na prvu loptu, cisto po fizickom izgledu ili na neki treci, samo meni znan nacin. 🙂 Meni ne biti dobro. Ti ne zamjeriti meni? Sad se sjetih jedne Mire iz Marka Miljanova u NS-u…

 

objavljeno sub, 03.12.2011 10:13 | autor: robin

Biti jutros dobro? Znaci prvo doci do vode u bilo kom obliku za ispiranje napacenog tela iznutra, a onda kozmetika spolja sa sve umivanjem.:)

 

 

MEDJU LJUDIMA

Zalepila se jara za dusu kao sto se lepi razocaranost. Zelis da je odagnas i da prihvatis kao neminovnost, tako  se desava u junu, u zivotu ali sem sto se znojis i lepljivim prstima pokusavas da je skines sa sebe, tesko moze da je odagnas iz misli. Ponasam se sa njom isto kao kada sam razocarana, prkosim namerno ne obaziruci se i pokusavajuci da i prvu recenicu koju cujem „ jao vidi kako je..“ prekinem sa onim „ ma daj ne kukajte vise, samo punite sebi glvu..“.

Prokuvaju mnogi,  prolupaju sa obe dajuci se tako pohotno samosazaljenju ili samovrednosti. Samo je njima vruce i samo se njima desilo nekad u zivotu razocarenje. Volim da spojim uvek dve suprotne stvari, kao sto volim da nosim samo dve boje, belo i crno. Kad mi se dese lose stvari pokusavam da ih izbijem pozitivnim klinom da bih bila u balansu.  Ako mi se desi neki peh ili sretnem nekoga sto mi budi negativne emocije, odmah to izbijam pozitivnom, skrecem sa linije i i cinim nesto sto volim.

Danas  sam isla obrnutim redom pozitivnom, zadovoljna kupovinom knjige, da ponistim onu neinteresantniju stvar. Tu je jedno pored drugog, knjizara  u poreska uprava. Tamo, sem par izuzetaka samo da se shvati da si dosao ipak medju ljude, uglavnom se susrece sa uzurbananim fasciklama koje nikada nemaju vremena niti tacnog objasnjenja.  Mislim da je to sluzba kod koje se najbolje vide one starinske navlake za cate, do lakta, mada su svi sakriveni iza ekrana kompjutera. Svi su bitni i zauzeti sa gomilom slucajeva na stolu ljubomorno cuvajuci svoje informacije,  uglavnom prebacuju krompire sa jednog na drugog. Koja vlast, tamo vlast treba da dodje da vidi sta znaci vlast.

„ Dobar dan, kako je kod Vas dobro“ jer se kroci u Metro  frizider prostoriju, koja je folijom odvojena od ostalog dela i za izvestan broj stepeni hladnija od ostalog, ne preterujuci jer moze da se shvati da je polutka sa druge strane kompjutera. „ Dobro?“ onako jedan iznerviran pogled i moj zamrznut osmeh. “ Pa dobro je, ovde u kancelariji je dobro“ klasicna debilska komunikacija sa moje strane, polaz isto debilski, valjda treba odmah da se presamicujes i padas u nesvest kao crv pred vlascu .„ A vidi ovo iza“ okrece se onako jedva ka zidu gde je u tri reda do skoro polovine zida slozeno carstvo malih privatnika koje cekaju neku potvrdu. Ovi veliki nikad ne zavrse na podu. Nagurani onako na pod, zamotani u protokol, prosto kao da im glave iskacu odatle, daleko bilo, kao smesteni u kese za krematorijum . Zamisljam citavu procesiju ljudi koji su  nekim povodom proteklih dana u ovo nedoba puzali ispred ove kancelarije i sad zavrsili tamo na patosu. „ A to, sta da Vam radim“ nastavljam omiljenu komunikaciju, kad se ne shvati da je polutka sama cuvala ovce i da se sigurno sem iz te kancelarije ne poznajemo, da bi bili na ti. Papiri su zavrsili zadovoljno u kesi pored knjige,  da se potre negativa.

Nekih pola sata kasnije u jednoj kineskoj prodavnici kupujuci cinije me ponovo nabode na nezgodno mesto sledeca komunikacija „ Jel imate slusalice za telefon“ „ Imamo, evo tamo“, kaze ispijena starija prodavacica. „ Ne tu gore, nego dole“ dodaje. „ Otkud ja znam gde je, pa ti radis ovde“. Brkam ja po tim cinijama a zadnjica doticne mi izvire vec do police na koju gledam. „ Izvinite , da li mogu da prodjem?“ „ Sta sad, vidis da kupujem“ deset , devet.. okrenuh se da zamaknem iza gondole da prodjem sa druge strane uz onako za sebe „ Ma idite do djavola, od kako ste usli se svadjate“. Kineskinja cuti,  prodavacica se zamrzla, zena „zadnjica“ izvlaci prednji deo tela iz druge police taman kada stizem u punoj velicini do nje sa prednje strane, prosto  da vidi ko se to obraca. Ja vec nategla bacac plamena i ocni mitraljez koji vec kosi. Sekund je trajalo odmeravnje , ugusile su je vlastite reci  a i pogled mi je nekad ubitacan, pa nastavi da kopa po slusalicama. Kineskinja i prodavacica se nekako zahvalno nasmejase a ja odoh da ne budem vise medju ljudima.

I ovoj „ patoseriji“ da dodam i jucerasnji razgovor sa umetnikom koji prodaje grafike na keju. Vec ih imam, prosto znatizelja sta je novo. „Imam u svim bojama, na zeleno, ljubicasto..“ „ Sta , sad morate otiske da pravite i u boji?“. „ Sta da se radi, neko kupuje uz zid, neko uz orman“. „ A konje , jel su Vasi, i njih imam?“ „Ne to je kolega, magistar grafike, evo ovde levo, nije jos dosao.“ I tako, magistri prodaju na klupici grafike, polutkama smeta hrpa posla, a drugima treba necija tudja vec ispijena  dusa, da se zadovolje.

Uglavnom, sretno danas doskakutah kuci „ Halo, evo pocinjemo od ponedeljka , rekli ste da  se javim ..“, „ vazi, u devet….“ Prekidam i pocinjem da igram.

I tako ta jara i razocaranost  u ljude se lepi na dusu. Ali tako je to u junu i u zivotu. A u julu mi je rodjendan, lepi se i to za dusu, frka mi je  ali sreca je da o tome cutim, ali sam kupila sebi poklon.

TERAPIJA DUSE

 

Slucajno sam veceras naletela na ovu pesmu. Pesma je bila veoma aktuelna u “onim ljubavnim jadima” koji mogu da budu samo “oni” pre dobrih dvadeset i nesto godina. Kad se samo setim padanja u nesvest, tih suza boli, prosto mi se place nad svojom sudbinom. Secam se reci moje komsinice, inace ispisnica moje majke (pa jos koju vise),  koja je sa osmehom slusala “ dusevne boli” suzdrzavajuci se da se ne smeje. “ Ih, dete zasta se ti sekiras!”.

Danas sam joj odnela rucak-veceru dok me tuzno gleda  sa onom senkom sivila u ocima, koju pravi samo tuga zbog gubitka muza. „ Znas kakav  je bio, plane nekad a to me je tako ljutilo. Pokusavam da se setim toga da prestane da boli u grudima, ali ne pomaze“. „ Ne pomaze, mora da boli, procice.. hajde sad supa“. „ Znas sve su mi snimili, sve je normalno ali bol u grudima ne prolazi, sve je jaci, nije ni srce“. „ Dobro je, mora tako , ne moze drugacije, procice…. meso“.

Odmahuje onako sa nevericom, brlja po tanjiru i nastavlja „ Znas sta mi je rekla doktorka: to Vas dusa boli, samo ona moze tako jako da boli a da se nigde ne vide tragovi“. Sta da kazes, cutis i pitas dalje da li je popila lekove i meris joj pritisak. „Evo pao je..vidite. Sutra pijemo kafu “ .

Eto, slusam ovu pemu i dodje mi da se nasmejem a opet ne mogu.

MERA ZA OSECAJ

Tisinu je prekidalo zujanje muva usplahirenih zbog dolaska kise. Nije nikada razumeo to besciljno letenje u krug ali  nije imao volje da prekida bekstvo sakriven iza  novina. Suze su same nalazile put kao i suncev zrak kroz salone koji je  na podu oslikavao  kalvijaturu. Da je mogla da ustane i da  odigra  po njoj njegovu omiljenu pesmu i izmami mu osmeh. Kafa se odavno ohladila, izgubila  je svoj cipkani ukras kao i njegov zivot a kolac je ostao kao nedirnut vrelinom vazduha i dana nemocan da za tren zasladi svu gorcinu u njemu .

Bio je apotekar pretvoren u jednu svoju prelepu keramicku posudu koja je u nizu stajala  na glavnoj polici. Glancao ih je svaki dan skidajuci nevidljivu prasinu.  Nije  voleo da diraju to  njegovo carstvo, njegovu vagu i male mesingane tegove. Lepe sake su sa lakocom odmeravale i bez vage potrebnu kolicinu.Tacan, precizan i ugladjen. Nikada previse, nikada premalo, uvek onoliko koliko lek propisuje. Tacno je znao da svako odstupanje od recepture pretvara sve u otrov. Lek ubija ali i pomaze, pogresna razmera moze samo da ubija.

Ona je bila dovoljno mladja i lepsa  sa  decjom  radosti koju je voleo i sa kojom nije bio svemocni vrac koji razmerom leci. Razumeli su se na pogled i na cutanje. Zagledana u njegove plave oci  trazila  je istinu a on je sve teze je podnosio njen upitni pogled.

Polako je ustao, prosao pored nje i izasao.To je bila poslednja doza koju je resio da napravi. Omogucice  da zadrzi svoj decji osmeh i da je tako zapamti.

…………….

Prosla je vecnost a cinilo joj se da je  na plecima prevalila bar jos dve. Stalno u zurbi sa losim tajmingom i dosadnim pacijentima. Lekarka  zeljna novca, slave i uspeha a zeljna mira. Imala je sve ono  za cim je zudela, uspesnog muza i predivnu decu. Pripremljene trake razgovora u glavi su  profesionalno razborito i odmereno saopstavale i najgore stvari a istovremeno ulivale veru. Sve je odavno islo svojim tokom, bez iznenadjenja zivot se vukao zacrtanom trasom uspeha i novca.

Slucaj je bio hitan zbog cega je  stariji muskarac  zabrinuto cekao. Pogledi su se sreli a traka razgovora je zanemela na njegov decji osmeh, koji joj je bio poznat.

Lecenje je bilo uspesno ali je ostala jos jedna laksa terapija. Vise nije bilo cudno sto su dopunjavali recenice i znali da cute zagledani jedan u drugog. Da li su trazili izgubljene putanje time sto su se izbegavali. Ovoga puta je cekao ozdravjenje. Dok je ispijao kafu posmatrajuci muve oko porcelanske posude se pitao, da li se ljudi kroz vreme uvek ponovo srecu i da li ce ovaj lek biti napravljen po dobrom osecaju. Ni onda nije verovao u razmere samo u osecaj.

KAD KONJ IMA LEPE OCI

Mark-Shagal

Treba pricati i ziveti bajke, strastvene, ljubavne, tuzne i strasne. Sudbinski istinite kolko god bile bajkovite. Bajke o zivotu o nadama i prevrtima, mislima koje se retko kada prekotrljaju preko usta da bi  preko uva  stigle do mozga. Lepota svega je upravo postojanje paralelnog sveta u kome se  menjaju likovi i njihove karakterne osobine, daju zavrseci prica bas onako kako bi bilo najbolje iz ugla bajkopisca. Pisemo ih i sanjamo svaki dan koliko god zeleli da od njih pobegnemo, samosvesni i samozadovoljni zatvoreni  u realnosti. Mozda se tako zadrzava osmeh na licu i kada nisi u bajci, ona te saceka kasnije u mislima, prevnes malo radnju i navuces osmeh.

Svaka suza skotrljana niz lice se pretvara nekim nacinom  u grumen srece, svaka nepravda ili nerazumevanje se ispravlja. Nema tu negativnih i zlih ljudi koji nisu dobili pakao, pec ili kaznu za sve lose.  Neshvaceni i pravedni  su shvaceni i nagradjeni, losi su kaznjenji da se kuvaju na plamenu svojih niskih strasti i pakosti. Amplituda tasa sa tugom je jednaka onoj sa srecom koja uvek pretegne. Najvaznije je da je sve moguce, svi neocekivani obrti koji su razumljivi po zavrsetku price.

 Omiljena bajka u detinjstvu mi je bila “Koza i sedam jarica”. Naravno koza je spasila svoje jarice a ja sam u neumorno okretala i gledala slike i ono jedno jare koje se sakrilo u sat. Dobro se secam da je slika bila sa desne strane i da sam bila sretna sto vuk ne vidi da su vrata malo otskrinuta. Otrcane korice „Jezeve kucice“ su bile izlizane od stalnog listanja  i razgledanja a „Stiborova suma“ je plasila zmijskim jezikom koji je palacao iz usta zene. Znam da je bila neka negativna psiholoska anaiza bajki, ne znam ni da je parafraziram jer sam je ocito odmah odbacila. Nisam bila poklonik bajki o prncezama pa ocito u tom smislu nisam bila na zrnu graska.

Imam ukoricene Mikijeve zabavnike od prvog broja a u  plave korice je ugravirana   posveta „Dragoj ..od tate“. Ostalo je kao najvrednija uspomena nemerljiva ustaljenim etalonima za vredost. Omiljeni lik mi je bio i ostao Silja i Proka pronalazac. Nizali su se posle i ostali stripovi ali pre Zagora, Komandant Marka i Alana Forda zaboravljeni naziv stripa  sa fascinantnim naucnofantasticnim crtezima i nekim hrabrim „tetama“ nemoguce zgodnim i smelo obucenim. Neke verovatno amazonke, a to nisam ni znala. Naravno da sam skupljala i slicice Sare Kay da ispratim trend, ali prema onome na sta je moje oko naviklo su te slicice bile samo „slatke“.

Nikako ne smem da zaboravim  traumu koja je za posledicu imala dalekosezne posledice. Ni danas ne pamtim imena glumaca, tada  iz revolta sa jednostavnom logikom : „Ni oni ne znaju kako se ja zovem , zasto ja da pamtim njihova imena.“ Izgovereno u besu pred grupom drugarica listajuci neki od onih casopisa za devojcice „Tina“ (ako se ne varam). Nisam znala da je Robert Redford bas Robert ili vec.

Sve je tako jednostavno i logicno, matematika  ima samo jedno pravilno resenje, putevi kojima ce se ici su razni, ali rezultat je isti. Koza i danas grcevito brani svoje jarice, svuda gde se nadje pravi jezevu kucicu i ne dozvoljava da iko pipne u nju, sece zmijske jezike kako ih nasluti a neumorno trazi rupu na saksiji kao Proka svoj pronalazak. Mozda je i smusena i pogubljena kao Silja, imena glumaca i „ prominentnih licnosti“ i dalje ne pamti. Oko joj najvise uziva u Sagalovim slikama gde se bolje tako bezobrazno dobro slazu. Likovi lebde dok se zaljubljeni crveni bikovi i zute koze sviraju violine, a cirkuske plesacice jasu na plavim i zelenim konjima.

……………………

Ne bih da dobacujem u buducnost, jaricima sam svojevremeno ukidala one grozne monstrume od lutaka koji su sad smesno naivni prema ovim sadasnjim koji bacaju magije i uzimaju dusu ili sta vec rade ne znam. Teleltabisi i on glupavo prase, ne znam kako se zove su hit crtaci a skoro sam imala problema da kupim postenu lutku detetu za prvi rodjendan. One lutke sto lice na “tradicionalne” lutke su nasminkane i vise lice na neku zvezdu iz Pink produkcije. Sve u svemu jasno mi je da sam ispala iz „mode“ onomad,  jedino ne mogu da to bas shvatim potpuno ozbiljno. Kad imas ukoriceni Mikijev zabavnik koji povremeno jos prelistas, tesko to ide.