Zalepila se jara za dusu kao sto se lepi razocaranost. Zelis da je odagnas i da prihvatis kao neminovnost, tako se desava u junu, u zivotu ali sem sto se znojis i lepljivim prstima pokusavas da je skines sa sebe, tesko moze da je odagnas iz misli. Ponasam se sa njom isto kao kada sam razocarana, prkosim namerno ne obaziruci se i pokusavajuci da i prvu recenicu koju cujem „ jao vidi kako je..“ prekinem sa onim „ ma daj ne kukajte vise, samo punite sebi glvu..“.
Prokuvaju mnogi, prolupaju sa obe dajuci se tako pohotno samosazaljenju ili samovrednosti. Samo je njima vruce i samo se njima desilo nekad u zivotu razocarenje. Volim da spojim uvek dve suprotne stvari, kao sto volim da nosim samo dve boje, belo i crno. Kad mi se dese lose stvari pokusavam da ih izbijem pozitivnim klinom da bih bila u balansu. Ako mi se desi neki peh ili sretnem nekoga sto mi budi negativne emocije, odmah to izbijam pozitivnom, skrecem sa linije i i cinim nesto sto volim.
Danas sam isla obrnutim redom pozitivnom, zadovoljna kupovinom knjige, da ponistim onu neinteresantniju stvar. Tu je jedno pored drugog, knjizara u poreska uprava. Tamo, sem par izuzetaka samo da se shvati da si dosao ipak medju ljude, uglavnom se susrece sa uzurbananim fasciklama koje nikada nemaju vremena niti tacnog objasnjenja. Mislim da je to sluzba kod koje se najbolje vide one starinske navlake za cate, do lakta, mada su svi sakriveni iza ekrana kompjutera. Svi su bitni i zauzeti sa gomilom slucajeva na stolu ljubomorno cuvajuci svoje informacije, uglavnom prebacuju krompire sa jednog na drugog. Koja vlast, tamo vlast treba da dodje da vidi sta znaci vlast.
„ Dobar dan, kako je kod Vas dobro“ jer se kroci u Metro frizider prostoriju, koja je folijom odvojena od ostalog dela i za izvestan broj stepeni hladnija od ostalog, ne preterujuci jer moze da se shvati da je polutka sa druge strane kompjutera. „ Dobro?“ onako jedan iznerviran pogled i moj zamrznut osmeh. “ Pa dobro je, ovde u kancelariji je dobro“ klasicna debilska komunikacija sa moje strane, polaz isto debilski, valjda treba odmah da se presamicujes i padas u nesvest kao crv pred vlascu .„ A vidi ovo iza“ okrece se onako jedva ka zidu gde je u tri reda do skoro polovine zida slozeno carstvo malih privatnika koje cekaju neku potvrdu. Ovi veliki nikad ne zavrse na podu. Nagurani onako na pod, zamotani u protokol, prosto kao da im glave iskacu odatle, daleko bilo, kao smesteni u kese za krematorijum . Zamisljam citavu procesiju ljudi koji su nekim povodom proteklih dana u ovo nedoba puzali ispred ove kancelarije i sad zavrsili tamo na patosu. „ A to, sta da Vam radim“ nastavljam omiljenu komunikaciju, kad se ne shvati da je polutka sama cuvala ovce i da se sigurno sem iz te kancelarije ne poznajemo, da bi bili na ti. Papiri su zavrsili zadovoljno u kesi pored knjige, da se potre negativa.
Nekih pola sata kasnije u jednoj kineskoj prodavnici kupujuci cinije me ponovo nabode na nezgodno mesto sledeca komunikacija „ Jel imate slusalice za telefon“ „ Imamo, evo tamo“, kaze ispijena starija prodavacica. „ Ne tu gore, nego dole“ dodaje. „ Otkud ja znam gde je, pa ti radis ovde“. Brkam ja po tim cinijama a zadnjica doticne mi izvire vec do police na koju gledam. „ Izvinite , da li mogu da prodjem?“ „ Sta sad, vidis da kupujem“ deset , devet.. okrenuh se da zamaknem iza gondole da prodjem sa druge strane uz onako za sebe „ Ma idite do djavola, od kako ste usli se svadjate“. Kineskinja cuti, prodavacica se zamrzla, zena „zadnjica“ izvlaci prednji deo tela iz druge police taman kada stizem u punoj velicini do nje sa prednje strane, prosto da vidi ko se to obraca. Ja vec nategla bacac plamena i ocni mitraljez koji vec kosi. Sekund je trajalo odmeravnje , ugusile su je vlastite reci a i pogled mi je nekad ubitacan, pa nastavi da kopa po slusalicama. Kineskinja i prodavacica se nekako zahvalno nasmejase a ja odoh da ne budem vise medju ljudima.
I ovoj „ patoseriji“ da dodam i jucerasnji razgovor sa umetnikom koji prodaje grafike na keju. Vec ih imam, prosto znatizelja sta je novo. „Imam u svim bojama, na zeleno, ljubicasto..“ „ Sta , sad morate otiske da pravite i u boji?“. „ Sta da se radi, neko kupuje uz zid, neko uz orman“. „ A konje , jel su Vasi, i njih imam?“ „Ne to je kolega, magistar grafike, evo ovde levo, nije jos dosao.“ I tako, magistri prodaju na klupici grafike, polutkama smeta hrpa posla, a drugima treba necija tudja vec ispijena dusa, da se zadovolje.
Uglavnom, sretno danas doskakutah kuci „ Halo, evo pocinjemo od ponedeljka , rekli ste da se javim ..“, „ vazi, u devet….“ Prekidam i pocinjem da igram.
I tako ta jara i razocaranost u ljude se lepi na dusu. Ali tako je to u junu i u zivotu. A u julu mi je rodjendan, lepi se i to za dusu, frka mi je ali sreca je da o tome cutim, ali sam kupila sebi poklon.
robin 