SALVETE SA HLEBOM OD KAJSIJA

Jos 27 minuta i gotovo, probam sladak hleb sa suvim kajsijama i pomarandzinom korom. Ponosno sam usla sam u posed mini pekare koja sve radi sama, mesi, pece, jos da pravi i meze bilo bi super.“Pa jel si pekla hleb u tome?”. „ Jesam, jesam..“ i gleda me dok je izvlacim pored ormana u spavacoj sobi. Onako anfas se gledala mini pekara sa bracnim krevetom, valjda je to najbliza veza, masina za hleb i ljubav jedno naspram drugog. Bas dobro mesto, preko toga je jos mogla da se slozi i neku cebad.

 „ Pa nosi je sine, ako hoces“. Sin, cerka  je konacno zavirila u tajne riznice svih coskova pa tako i doticne masine. Kapitulirala je konacno i pustila da dzelat  izbacuje sve sto je nalik polomljenom, starom i onome bez namene. Nije smela da prilazi bas da gleda sve, ali se junacki drzala.

Tako sam se prisetila sada trazeci na netu uputstvo za upotrebu doticne „ jesam jesam ganz nove“ kako zene prave famu oko svega. Citam recepte, trazim gral ali sve je poznato.Volim da se igram u kuhinji, nije da sam duduk ali sve moje kulinarske sposobnosti sam vrlo rano svela na meru koja meni odgovara.

Drugu turu dzema od kajsija nisam stigla da skuvam, omelo me porodiliste i prvenac. Pravila sam skoro sve iz repertoara jednom, mozda par puta i dosta. Probala  kao djak prvak tajne  velikih majstorca  i stala kod  slatka od sljiva. Omelo me je u neko potapanje u krec do te mere, da sam i prestala cak da uzivam  u njemu i kad me ponude. Sve se svodi na ogromnu kolicinu vremena, seckanja, pranja i ostalog i tu mnogo umetnosti nema. Ajvar se junacki ipak  nekako odrzao. Pecem taj hleb a pisem o dzemu jer u mini pekari moze da se pravi i  „confiture“( malo da dam na jacini ).

Umetnost je da  uzivas u tome kao moja  kuma i njena majka. Ako se zateknem u procesu sa njima ucestvujem kao „ mala“ od sudopere za  pranje plehova i ostalih posuda, loncica, modlica i mazaljki. Muka je od mene traziti recept, sve ono u gramima izmesam onako kako meni igra ide. Ali evo ovaj za mini pekaru. ( mera je casa prilozena uz aparat):

1/2  vode, jedna slatka pavlaka, ne znam koliko putera (onako dva prsta od pakovanja), 1/2 m. braon secera, 3 m. brasna, prasak za pecivo i naseckane kajsije i usecerene kore od pomarandzi. ( super je, mozda treba manje malo vode i vise secera, ali je ukusno, treba da se jos ohladi.).

Dakle bila sam par dana kod mame da joj malo „obradim“ stan. Mogu samo da prilozim sledecih par recenica posle ovog ulizivanja sama sebi sa dzemom i receptom, da ovo sve ipak lici na mene.

Dnevnik sam pisala u prvom razredu gimnazije i nisam shvatala pravu svrhu toga. „ Da li i ti pises?“ „Da“ bilo je dovoljno da ne budem van tokova. Sacuvala sam ga kao i spomenar iz osnovne skole sa imenima uz koje ne mogu da prizovem likove. Uvek se nasmejem kada ga prelistam i pomislim da je mozda tuzno sto deca nemaju vise takvih zabava koje mogu da ostanu kao uspomena na rukopis. Ustvari mozda im uspomene nece biti ni potrebne, one bude emocije a to vise nije tako u modi. Sakupljala sam salvete (ne smem ni da pomenem) i sacuvala. I to je to, ostalo kaze kuma, “cuti, mozda kad ostarimo i mi cemo ..”

Htela bih da odlepim seniku od cipela. Smeje mi se onako u ledja i onda kada se pravim da je ne vidim. Tesko mi pada da priznam da mi majka bas naglo stari i da je starila i onda kada ja nisam shvatala, da sam bila i „neprilicna“ u nekim situacijama ne shvatajuci sve to.

SU(i)STINA

Sustina  obicna rec, koren sama od sebe, sa jednim dodati slovom I ima i istinu u sebi. Crna tacaka, zgusnuta materija, bit cega, esencija? Prolaznost pocne da nam namece sama tu pitalicu, trpa je u glavu, prevrce i kada bezis od nje. U cemu je sustina svega, u cemu je poenta, sta treba da dozivimo, prozivimo, nadzivimo i ozivimo. Verovatno coveka, dusu u nama, da se uzivimo u prolaznost materije, da prozivimo ograniceno vreme, na ogranicenom mestu u svetu, medju ljudima, u ogranicenim okvirima svesti i duha, da dozivimo  beskrajnu jubav prirode i kosmosa , nadzivimo slabosti koje nas drze skoro ceo zivot kao zakovane za male i nebitne stvari i ozivimo kroz sebe neke druge, koje ce sa sobom nositi i trunku nas, ili da ostavimo neka dela u dobrome koja ce sacuvati nasu prolaznost od zaborava.

Mnogi znaju odmah svoju misiju ili najverovatnije misle da je znaju, suludo prateci i jureci za zivotom, za novcem za prestizom, ugledom ili necim opste prihvaceno vrednim. U toj jurnjavi im promakne kao da su  sa zamagljenim naocarima, sve ono zaista vredno i lepo. Uzitak u malim stvarima u maloj deci, svojoj ili tudjoj, prirodi i u drugim ljudima,  ne prodube se  bliskosti, izmakne neki dan, neko vreme i neki gest, zakleca mostic koji spaja duse. Ne vide se ljudi, ne vide odrazi lica i misli, emocija i u cvetu, ne ugledaju neobicna oblicja na nebu i oblacima. Sve se desava kao na traci, vreme leti, mislis da imas bunar bez dna a ustvari ti je na raspolaganju samo jedna mala kanta i to ne do vrha napunjena, kad je postanes svesan. Dok se osvrnes maltene se vidi dno, koje je vec skoro toliko istroseno da samo fali da pusta sa strane. A onda tek krene pitalica sustine, za sta bese to u kanti, da li da ispari na suncu onako po prirodnom zakonu, bez mnogo zavrzlama i teskoca ili se nad tim pojilom nadahnulo  nesto vredno pomena.

Da je vreme cudna subjektivana dimenzija postanemo svesni tek sa godinama. Taj paradoks letenja vremena, da nam curi, izmice, da ima jos nesto da se radi, pocinje verovatno sa odbrojavanjem ili sa nasom svescu o odbrojavanju. Sto smo svesniji prolaznosti to bi hteli kroz neko opsteprihvatljivo delanje da tu svest  zavaramo, kao imamo jos posla, tek nam je sad vetar u jedrima. A vetar nije odavno vetar, nego neki povetarac u poredjenju sa mladalackim olujama, a jedra kolko god mi pokusali da ih pokrpimo i podmladimo ipak jedna poprilicno ofucana kategorija, koja pod odredjenim vecim naporima moze i da popuca po savovima. Pojave se tu po neka pega, na licu ili ruci, poneka seda u kosi, o borama nije uputno govoriti, pored raznih botoksa i heluronskih ispunjivaca i kiselina, ali ono nesumljivo a ne tako vidljivo, pojavi se neka seta za tim projurenim vremenom. I jedna tezina ali lepa, bar kod mene neka sirina postojanja, nesto veliko duboko,  nesagledivo , cega do tada nisam bila svesna i neka radost, cudna ali radost zbog dana, zbog mene, zbog onih koje volim, zbog spoznaje radosti. Valjda je i u tome i sustina, u radosti zbog dana, zbog svakog udaha koji moze da nam priusti mnogo toga lepog, samo ako znamo gde da gledamo, u dusu sebi i u duse drugih.

A dubina iz koje izranja ta radost je u secanjima u prozivljnom, u amplitudama srece i tuge koje su tu dubinu gradili i dali joj oblicje, koje ne moze da se zameni ni sa cim, samo sa vlastitim zivotom. Onda si miran i radostan i ne tako star, tek onda ne zelis da budes star. Sakrijes se iza coska kao dete sa tri kugle sladoleda, da pojedes na miru i da ti ne ispadne neka kugla i gledas druge, gledas mlade starce koji sve znaju  i starije mlade koji  detinjasto  uzivaju u svojoj porciji sa osmehom i nadom da ce se shvatiti da je sve ipak jedna igra koja se lako uci, samo ako se skinu naocare i progleda srcem.

Mongol Giorgio Armani

Mongolija je lepa zamlja, prosto bozanska i danas slavi dan nezavisnosti.

mongolija

                   Mongolija ima 1,7 stanovnika po km2, sasvim pristojna brojka, retki su ljudi kao ljudi, pa bar da se ne sudaraju.

Danas je i dan svetske populacije. Na prelazu 2012/13  je broj stanovnika na zemlji iznosio 7.1 milijardi ljudi. Racuna se da ce u periodu do 2015 porasti za 78 miliona ljudi godisnje. Znaci mozda ce porasti na 1,neizvesno,   a opet biti ispod dva coveka.

mongolia7

Tu negde izmedju Nikole i Julija sam JA. Kako da ne slavim sa Mongolima !

SIFARNIK BEZ KOZE

Zaboravila sam da pisem Ustvari mozda nikada nisam ni znala ali se meni dopadalo da izlivam visak iz glave, visak emocija i stresa. Upadam polako u stanje da me svaki pokusaj kucanja na tastaturu obrnutoproporiconalno rasterecuje. Sve sto bih napisala ostavlja veliki otisak srca, a njega bih da sakrijem negde , ne znam tacno gde ali negde podalje od svih. A onda i pitanje: sta pa to silno imam i da sakrijem i kao da je nekoga briga. Mozda i najdalje od sebe i od svoje glave, da kucka negde monotono za svoj gros, zlatan ako moze. Da se rasclanim, mozda bi to bila prava mera. Umotavanje u  slova, sifrovanje same sebe mi tesko pada. Izlivanje dogadjaja vidjenih kao pokusaj mi je potpuno bezvezan, mada sam probala.

Juce sam konacno shvatila poentu reakcije i situacije koja mi se cesto ponavlja. Moj direkt pitanje pri nedoumici i skok bliskih da me desifruju , jer valjda treba iz okolisa polako na pravu stazu ne iz grmlja, paf , pa pravo na put, hajducija cista.

Danas utihne razgovor kada se predje na opste teme, cavrljanje. Prestala sam da cavrljam o bezveznim stvarima. Ne vidim svrhu ni toga, “ jel, stvarno.. super” Ma idi, sta da se doda i sta da se oduzme i cemu to. Znam ja da je to potpuno “prilicno” da se ljudi sakriju u ljusture i “ neprilicno” da se ocekuje otvoreni razgovori ali nesto ocekujem , neke vise ciljeve usmenog  razmenjivanja glasova, sem ako nije lajanje. Znam ustvari, ocekujem neku neobicnost ili neku autenticnost, moze i neprilagodjenost i otkacenost ali samo da je prirodna i da drzi paznju. Gadna baba rastem stvarno.

Gledam ponudu za rafting na Tari, to me privlaci. Adrenalin, tako funkcionisem najbolje ali neko vreme  sam u donjoj amplitudi. Izjavih skromno misljenje, ozbiljan pogled valjda “ ozbiljne “ osobe sa nevericom , predpostavljam zbog “neozbiljnog” pogleda isto toliko ozbiljne osobe. “ A tako ti volis da se odmaras?“. Doslo mi je da kazem, „ ne ja volim da skupljam daske za pokrov pa da ih polako prikucavam“ al rekoh „ Volim razlicito, ovo mi je interesantno. Volim i pustaru na moru gde nema nikoga, samo more, voda i ja a i guzvu sa ljudima ako je pozitivna“. Klasika, ko to ne voli.  Odgovor 5+.

Tesna mi je nesto koza. Da trebala bih da predjem na č,ć,đ,š da se shvati da mi nije koya, ne koza tesna nego koć. koš, kođ, ko+,koža žžž nasla sam ga, dakle koža tesna. I sad ne smem da tako naslovim post, jer me taj film toliko nervira, ne znam ni da li je film, ili serija, layem ynam, film. Vracam tastaturu bez žćčš, ha iy cuga sam pogodila gde su ali ne svako posebno, dakle  bez  #äöü, ne pogresna dakle sa \’;[. *( i konacno da ne prepravljam y a x nisam pominjala).

Eto, upravo sam procitala ovo velikosrcano izlivanje iz aorte i kazem nije strasno. Prezivece se.

KAD PUDLICA UDARI U GLAVU

Klizi dan kao po loju i odklizao je konacno. Suprotnosti koje se registruju pocinju polako da mi remete i najobicnije bitisanje. Da li je premalo sklada ili sama radim na frekvenciji raspara ne znam.

Putanja preko ulice je bila zaustavljena kako bih, kao i svaki dolican pesak, propustila beli BMW  kabriolet sa dve devojke i jednom crnom pudlicom. Imale su koncentrisan pogled napred. Priblizava se znacajnom kaficu i znacajan izraz se oslikavao na napucenim usnama. Pudlica je sedela u krilu devojke suvozaca, imala je masnu i delovala pomalo tupavo kao i ceo prizor. Dok sam se isparkirala i krenula u istom pravcu mogla sam da primetim i lagano podizanje krova i bodenje na stikle sa hvatanjem ravnoteze iz sedeceg polozaja. Nije problem, tek je bilo 11.30 sati prepodne. Pudlica mora da popije kafu.

Sve to me je nekako podsetilo na odusevljenje i divljenje nasih dalmosa koji su padali  na luksuzne automobile nemackih frizerki, prodavacica i ostalog pomocnog osoblja, koje su dolazile  u Dalmaciju da se provedu. Hendlovane su sa velikom paznjom zbog par grebanja i voznji. Nije sad pitanje da se zalazi u zanat ni tamo ni ovde, zanat je zanat u rukama, malo li je, kora hleba. Sad kad razmisljim, neke „ tate“ znaju da daju Bmw a ne ove recnike i knjizurde koji samo skupljaju prasinu, ali oni su samo tate. Verovatno i dalje takvi prizori zaustavljaju dah publici iz kafica, ali sumnjam da ovde sme da se sedne i za sto pored a kamoli dobaci neka prikladna iz asaotimana „ muvanje u plicaku“. Ovde je roba sa etiketom i stikerom „ prodano“.

Tako stigoh do semafora gde je tamputa starija zena prosila. Prenulo me je to sve iz misli i pomislih, mozda je i ona, sudeci po boji iz solarijuma, bila bar prolazno u zanatskoj barnsi, nekada je bilo leba od umeca. Mozda se ovim mladjima i posreci vise nego njoj.

Cekajuci kasnije u  instituciji koja se hrani svoj stomak uzimajuci iz naseg, shvatih pri kopanju po dokumentima da previse dugo traje nalazenje i stamnpanje jednog papira. Jasno je bilo na pola pogleda i uveta zbog plasticnog pucketanje po tastaturi: gel-roznate izrasline  su bile preduge da bi se nabolo par tipki. Nema veze, dan je pred nama pa polako, sticice se sve jednom.

Onda preko celog autobusa slogan „ rastimo sa Smokijem“ ili „ kako mislis da porastes“ nisam sigurna, cekla sam da se upali zeleno  i nisam mogla pogledom da obuhvatim sve. Kako to misle rastimo ili da porastemo. Pa valjda se raste kao iz vode, mozda iz mleka na pocetku ili uz porodicu  ali bas uz  Smoki ili iz njega. Mozda kasnije kada ova gmo hrana pocne da raste sama od sebe. Rekoh sebi bas si postala sitnicava, sve vidis nesto bezveze.

Pola sata kasnije u jednom od onih redova gde nema brojeva, po zapadnom sistemu finoce, da se zna ko je iza koga a da mu se ne dahce za vrat, naidje osoba x zenskog pola u crvenom ansamblu. Tapa, tapa, prodje i pored jedne trudnice i jedno desetoro ljudi i stade napred blizu pomocnog saltera. Jedan red je vodio na dva saltera. Taman kad je htela da gurne svoje papire, nedokucivom igrom slucaja se stvorih pored nje i rekoh “ Sad mozete tamo na kraj reda, ne znam da li ste bas zadnji”. I bi tako bez mnogo reci.

Onda se pitam da li me treba pustati medju ljude i zasto volim da setam u bezljudnoj prirodi. Postajem konfliktna licnost za okruzenje. + zasto ne gledam aparate i ne patim da napunim svoje vijuge novim informacijama iz “nekog sveta” politike, kulture i ostalog. Meni su vesti svaki dan direktno kao na dlanu, samo kada imam vremena da obratim paznju na informacije koje me bombarduju cim izadjem na ulicu. Inace nisam neki tezak tip, vezba se malo.

A pre izlaska procitam nesto i pomislim, eto nikada nisam probala da pisem pesme. Sreca. Ustvari mozda se i okusam i bas u tim mislima naletim na BMW i stvarnost i sve ostalo proklizi.

DA BUDE BRI-A

Nocas sam mu cestitala sa “ U tvojim godinama si ti imao dve godine. Srecan ti rodjendan.” “ Koliko? “ “ Dve” . Sta sam htela da kazem, ne znam tacno, tako mi doslo, ne bih da sirim pricu, nije bas za to. Tada sam i ja nekako  bila proleterski naslonjena na kevin novcanik, kao i on mada privredjuje. “ Racun za dva meseca interneta ti je poklon “ “ U supeeer, ti ces dobiti placen racun za telefon..” “Moze i nekoliko meseci unazad”.

A keva je keva, pomislim jutros cime da ga iznenadim, gradila sam  ukus godinama, to nam malo izlazi na nos ovih godina.

“Izlazi iz kuhinje, sad cu da te srusim sa doruckom.” „ Znam, bri i prsuta“ “Ima i kesa”

viri onako odozgo “ U nije moglo bolje, pena, dezodorans brijaci”, “ ima jos, pogledaj”

“No problem..ha, super” .“ Najlepse zeljice su u frizideru, malo su se istopile”. Smeje se, “ a zaboravih da stavim i rolnu toalet papira”. Gleda me onako ispod oka “ Sto nisi?” “Zaboravila sam, ali racunaj kao da jesam”. Sto bi rekla moja drugarica “ Sladja pika nego sika” sto je normalno i zna se na sta se trosi, pa ne ispomaze bas nesto zajednicu odraslih, zato toalet papir za slucajeve s, sto verbalno sto ovako.

A kad sam pola sata pre toga prilazila pekari pogled mi se ukrstio sa ispisnikom koji je onako drinkersim ocima i nesigurnim hodom imao nesto u sebi. Ne znam  tacno sta, neka crna majica bez rukava, gradja roker uskih kukova sa usahlim misicima ali koji nevise, verovatno sprzeni alkoholim, farmerke , neka produhovljenost i osecaj da je i on voleo bri.

Odoh da filujem tortu.

GOVOR DA SE SHVATI I CUJE

Ako moze da se prenese gen za predavanje, mozda i  bacanje bisera pred raznima, onda se nekako preneo i do mene. Babe i dede uciteljice i ucitelji, redom, otac predavac, sestra i ja takodje, svi raznorodni fahovi ali dalje od matematike. Kazem, ako se gen prenosi i kada se seca da su oni zracili nekim mirom i dostojanstvom, cak i kada su bili stari i nemocni, onda se posle ovakvog govora taj gen probudi i shvati se da su ispunili svoju duznost. Nije bas rezultat u probudjenima bio takav kakav se predvidja, jer bi stvarnost trebala da bude drugacija sa osvescenima, ali pobude su bile dobre kao o smisao ovog govora.

……………………………..

Jedan govor namenjen diplomcima Filološkog fakulteta dospeo je ovih dana u javnost. Napisala ga je profesorka na istom fakultetu,prof. Dr Rajna Dragićević, i pročitala budućim profesorima na njihovoj apsolventskoj večeri.

 

Dragi moji studenti, poštovane kolege, budući profesori,

 Na dan kada smo proslavljali vaše apsolventsko veče, odložen je maturski ispit malih maturanata jer su se testovi koje je trebalo da popunjavaju pojavili u javnosti. Ovaj događaj samo je jedna od brojnih manifestacija urušenosti našeg prosvetnog sistema, kao i društvenog sistema u svim oblastima. Dolazeći na vaše veče i gledajući vas onako doterane, nasmejane, mlade i pune pozitivne energije, razmišljala sam o tome hoćete li uspeti da zadržite taj optimizam i kada diplomirate i kada se suočite s niskim platama, nedovoljnim uvažavanjem profesorske profesije, prilično nezainteresovanim učenicima, roditeljima koji su uvek na strani svoje dece (čak i ako je to na njihovu štetu), različitim pritiscima i omalovažavanjem.

 Mnogo toga oko vas ubijaće vam motivaciju. Ipak, ako mene pitate, na listi vrhunskih zanimanja nalaze se sledeća: profesor, lekar, advokat, sudija, inženjeri, još jednom, profesor. Ako pitate sve roditelje ovog sveta čime bi želeli da se njihova deca bave, odgovoriće vam na isti način. Raznorazni nepismeni i polupismeni ljudi danas sebe olako mogu nazvati nekakvim pi-arovima ili menadžerima, neobrazovane voditeljke sebe zovu novinarkama, a folk-pevačice umetnicama, da i ne govorim o art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima, ivent koordinatorima, kopi-print operaterima, marketing konsultantima, ofis-asistentima, portfolio-menadžerima, produkt dizajnerima. Iza zvučnih naziva zanimanja najčešće se kriju foliranti koji misle da se ugled može steći preko noći, kriju se oni koji nisu imali izdržaj da završe fakultet koji su započeli, oni koji menjaju zanimanja i profesije kao prljave čarape. Nemojte zaboraviti da se profesorom, lekarom ili sudijom niko ne može samoprozvati. Ponosite se svojim zanimanjem koje se može steći samo upornim, vrednim radom, odricanjem, nespavanjem i višegodišnjim samosavladavanjem i samoodricanjem. Ne dozvolite da vam bahati, hvalisavi i samouvereni vlasnici raznoraznih restorana, firmi, privatnih aviona, luksuznih stanova drže lekcije o uspehu, jer VI STE PROFESORI, a oni su samo vlasnici kvadratnih metara!

 Pokušavaju da omalovaže profesorsko zanimanje. Imajte na umu to da ste vi čuvari dostojanstva svoje profesije. Zvanje profesora stiče se sa puno truda, ali još više muke treba uložiti u znanje kako nositi tu važnu titulu. Vodite računa o načinu na koji se ponašate i kada niste u školi, razmišljajte o svom odevanju, stavu, odnosu prema kolegama, prema učenicima i njihovim roditeljima. Ako sebe srozate u sopstvenim očima, onda će vas i okolina gledati sa omalovažavanjem. Budite ponosni, samouvereni, budite spremni da učite i da se doživotno usavršavate, jer VI STE PROFESORI!

 Volite svoje učenike. Upoznajte ih sa onim plemenitim što nose u sebi, a čega često nisu svesni. Izvucite ono najbolje iz njih. Podignite im ugled u njihovim sopstvenim očima. Nipošto im ne poklanjajte ocene, ali im stalno omogućavajte da poprave ocene koje imaju. Prepoznajte i poštujte njihov trud. Pokažite im da mogu biti uspešni ako rade. Ne ubijajte im volju. Profesorski autoritet ne stiče se preteranom strogošću i samovoljom, već pravednošću i nedvosmislenim dogovorom kojeg obe strane treba da se pridržavaju. Hvalite najbolje jer ćete time inspirisati i ostale da se potrude i ponekad budu najbolji. Pružajte šansu mnogima da ponekad budu najbolji. Nemojte biti drugari sa svojim učenicima i pokušavati da im se na taj način približite. Vi treba da postavljate pravila u svojoj učionici, da određujete granice, da držite konce u svojim rukama, jer oni su učenici, a VI STE PROFESORI!

 Ne zaboravite da ćete predavati glavni predmet, prvi u rubrici u dnevniku, i da ćete sa svojim učenicima provoditi više vremena od svih ostalih profesora. Vaš uticaj na učenike biće najvažniji. Budite svesni te odgovornosti. Kao profesori srpskog jezika, vi ste čuvari našeg jezika i kulture. Učite učenike da vole svoju zemlju. Često se može čuti kako profesori svojim najboljim učenicima savetuju da što pre odu odavde. Počelo je da se podrazumeva da je najbolji uspeh u školi sigurna propusnica za odlazak iz Srbije. Hajde da preokrenemo perspektivu! Ukažite najboljim učenicima na to da treba da ostanu u Srbiji jer će joj, kao najbolji, pomoći da se oporavi i postane bolje mesto za život. Ne dozvolite im da odu i da prepuste zemlju svakojakom ološu! Zacrtajte im kao životni zadatak da se bore protiv živog blata u koje tonemo. Usadite im osećaj za društvenu odgovornost i objasnite im da ovu zemlju niko ne može očistiti osim njih. Ako se potrudite, videćete da će vas đaci poslušati, jer VI STE PROFESORI!

 Budite uvereni da seme svih ekonomskih, političkih, kulturnih, moralnih reformi u ovoj zemlji može da proklija samo u porodici, ali i u vašoj učionici, i to upravo na časovima srpskog jezika i književnosti! Zato se trudite da budete uzor svojim učenicima. Krenite u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna, biznismena i pobedite ih. Vi im morate postati orijentaciona tačka, svetionik u životu! Za taj rat imate 45 minuta dnevno skoro svakog radnog dana, a to nije malo. Pobedićete tako što ćete dati sve od sebe da saržaje koje treba da predstavite svojim učenicima učinite zanimljivim, uzbudljivim, svežim. Uspećete u tome samo ako mnogo znate, ako volite ono što radite i ako ste posvećeni. Učenici to mogu da prepoznaju, i to nepogrešivo. Ne obazirite se na činjenicu da se neke vaše kolege ne pripremaju za časove, da mnogi ništa ne rade, a primaju platu, ne obazirite se na trulež oko sebe i ne predajte mu se! Neka vaš čas bude oaza znanja u sveopštoj pustinji, svetla tačka u mraku, zrno smisla u besmislu.

 Vi imate misiju: ako uspete da povratite autoritet škole i znanja (a to se ne može postići nijednim zakonom, već entuzijazmom profesora), padaće kao domine sve prepreke ka boljem životu u Srbiji. Od časa srpskog do ekonomskih reformi! Od časa srpskog do borbe protiv korupcije! Od časa srpskog do kosmosa! Vaša moć je ogromna i vaš zadatak je od strateškog značaja. U tome je razlika između vas i raznoraznih menadžera, konsultanata, koordinatora, administratora, operatera, bogatih vlasnika lokala i ostalih eksperata za prodavanje magle. U njihovim rukama su projekti, lokali, avioni i kamioni, a u vašim rukama je budućnost ove zemlje. Nikada nemojte zaboraviti: VI STE PROFESORI!

 19. VI 2013.godine

Prof. dr Rajna Dragićević