PAUZA IZMEDJU DVA SNA

 Svaki tovar stigne tamo kuda je krenuo. Dodje do odredista a ako ostane zaboravljen onda mu nije sudjen taj put .Stigne i tovar i prtljag. Ostalo se odbaci, kao i samar.

Klepetanje tockova je lagano uspavljivalo dok je pred ocima promicala zemlja sa svime na njoj. Nekim ustaljenim ritmom se smenjivala  divljina sa pitomim predelima cineci nerzdvojivu celinu nemog filma koji se davao sa druge strane stakla. Tu i tamo po neko svetlo kao svetionik na zelenoj pucini. U tom nekom polubudnom stanju se lik mogao utopi u sliku iza stakla a ostati i na sedistu pored prozora..

Svi putnici su  trazili udobniji polozaj njisuci se u ritmu skalemerije koja ih je vukla.Kupe je bio klasicne standardne velicine, dovoljno udoban za opustanje do cilja, ako nemiri ne izazovu  neprijatnost boravka u zatvorenom prostoru.Mladja zena sa kojom je razmenila par reci pri odabiru mesta  je, misleci da spava  naslonjena na staklo, pronicljivo pomalo neprijateljski posmatralna  njenu  opustenos koja je sada izgledala jos  veca nego kad je spazila pri ulazku. Nije ni  mogla da predpostavi da je  istom merom bila primecena   jos na stanici dok  proverava svaki detalj karte, nepoverljiva u salterskog radnika. Vreme, mesto i destinacija . Budnost sa kojom je drzala sve pod kontrolom  je stitilo od neplaniranih slucajnosti i neprijatnosti. Skupocene kofere je doneo taksista i posle brizljivo  odabranog  mesta,   spusteni su tako da  su precutno predstavljali za nju i najvecu vrednost u kupeu, pa cak i od ljudi koji su bili ispod njih.  Cudila se saputnicima, njihovim prtlajzima mada je nesto govorilo da je ipak na pravom mestu koliko god da je smatrala da je odudarala od okruzenja .Cak je izgledalo da je sve to bilo mozda dobro poznato, mada bi ponekad  cudno pogledala sve oko sebe. Dobila je mesto koje je zelela a posle vec desetog  sata voznje nije mogla da nadje odgovarajuci polozaj i da se opusti.

Do nje se  u ogledalu ocrtavalo koscato lice starije zene koja je zanesena svojim problemima pokusavla da  zaspi. Zaspala je odmah cim je sela, ali se trzala na svaki sum i uplaseno  proveravala da li je na sigurnom. Svaki put se naginjala ka svojoj saputnici  koja je pazila vise na svoje kratke cizmice, nego na staru gospodju koja je mogla u svakom trenutku tako usnula da se prevrne. Svaki put kada bi  usnula,   glava je vukla na dole tako da je izgledalo kao da zeli da joj spusti u krilo. Kad bi dosla do tacke da se jednostavno opruzi bi se iznenada trgnula.Izazivala  je neko sazaljenje sa svom lepotom koja je izbijala iz njenog usahlog lica. Uhvacena u mrezu vremena nedovoljno spremna da se razvije iz uplasene devojcice skrivene duboko u njoj, bi se nehajno ispravila. Imala je neki odlucan izraz u vezi ozbiljnosti puta.Njeni trzaji bi uznemirli sve u okolini i jedino resenje je bilo da konacno spusti glavu u krilo  saputnice i bezbrizno zaspi,  mada mogucnost u taj preokret nije niko mogao u kupeu da zamisli. Ona se trzala i ponovo uspravljala, mladja zena se nervozno meskoljila  i gledala na drugu stranu, nespremna da bilo sta  izgovori, pa cak ni da shrvati normalne okolnosti putovanja u kojima se  tako nesto dogodi.  Starica bi tada nesto nepovezano pricala o zivotu sto nije nikoga u tom trenutku interesovalo. Svi su bili u nekim svojim mislima.

U odrazu u prozoru  se ocrtavala stranica casopisa koji je  covek poznijih godina na sedistu preko puta listao. Izgledao je  potpuno nezinteresovan za sve izvan stranica knjige. Ocito je sebi za ovaj put odredio neku strucnu literaturu koja ce prekratiti ovaj put kroz noc.   Samo povremeni nervozni trzaj nogom ili izdignuta obrava  pri klecanju usnule zene je ukazivala da je duhom ipak bio potpuno prisutan Ii zatvoren u tom vozu, tom kupeu, tom mestu I da nijedan list iz nijednog strucnog casopisa nije mogao da da savet koji bi bio delotvoran u tom trenutku u kome se nalazio. Pomalo ljut na obe sto ne mogu da nadju neki polozaj kako bi prekinuli to nevoljno trzanje.

Lik iz prozora je bio duhom delimicno tu a delimicno slobodan negde na poljani.Kupe se sa skripom otvorio . „Karte na pregled, molim lepo..“

………………

Zacula se skripa vrata koja je prenula iz sna ali ubrzo je ponovo zaspala.Mesec je obasjavao sve tako jasno, da je pruzao neku sigurnost u toj nepozatoj oblasti. Probudila ju je rosa koja se  slivaja niz obraz, mozda i suza od sna koji je uplasio.  Voz se gubio u daljini.

………

Skinula je sesir, rukavice i narucila pice.

20131127_124515

 a onda razmisljala o snu. Naravno resenje je lezalo na stolu a u staklu se nije oslikavao njen lik. Bio je dan.

20131127_124633

…VARIJANTA NA JESEN

Kad mi zagudi ovakvo raspolozenje, pomislim da je najbolje krenuti negde bezglav, bez misli i razuma. Ova ne sluzi svrsi i nesposobna je da  odene reci u kostime koji su prikladni  komadu na sceni. Doci na maskenbal bez maske je u startu los provod. Komad se daje, a ti na bini posmatras radnju opusteno  kao da si u publici, a ne medju maskama koje plesu oko tebe.

……………

Nije kriva muzika. Dobro sam se smestila iza svojih bedema i sutiram uspesno  svaku pomiso koja bi da smugne kroz kljucaonicu ogromnih vrata koja sam zalupila. Kjuc je ostao zaglavljen medju reznjevima bedema, ali zjapi ta rupa koz koju se provlace ipak odbegle misli, misleci da su neprimecene. Proviruju kroz nju nedoreceni odgovori koji mole za jos jedan ples.

Pustam ih sa osmehom da odigraju jos jednu zavodljivu igru senki pred mojim ocima i necu ih  spreciti kao mnogo puta pre toga. Ali kljuc ne dam, neka se provlace dok im ne dosadi. Ne znam odakle mi pravo da imam secanja na senke koje nestanu na svetlosti dana.

To je bolja varijanta, gora je da da od senki postane nesto drugo.

Ne boj se

Nesto se pitam koliko se taj lanac dnk zavrnuo i zaneo i kao “geneticka odrednica za specificni bioloski razvoj stanicnih oblika zivota i vecine virusa”  i kakvi  su se sve bolesni kodovi ugurali negde izmedju. Onaj prvi kec iz biologije u gimnaziji me je tako trgao, te sam savladala strukturu cveta i ostalih latica, ali izgleda  ove serpentine ne. Uvalilo se  tu nesto izmedju, kazu naucnici, izmutiralo ne samo u dnk nego i sire. Mnoge mutacije su tek u najavi, a staromodni modeli ne piju vodu vise.

Mutacija bajki  je neminovna sa razvojem … ( tri tacke, ne znam cega) „ mladi kralj se izborio za ruku svoga odabranika i sretno su ziveli sa  hiljadu  klonova” ili u smeru “ kraj se nasminkao i obukao svoju najlepsu usku mini haljinu i krenuo sa svojim deckom da odabere model mame koja ce da mu rodi dete”. Nemam ja nista protiv bajki ni haljina, nego eto  malo razmisljam o deci, novim decjim zanimacijama i sportovima  i o jednom malom decaku koga sam imala cast da upoznam vracajuci se sa sajma knjiga.

Kako bi sada mogle da se shvataju bajke sa ovim izmutiranim genom.

Pepeljuga – tu bi naravoucenije trenutno moglo da bude: montiraj nokte i ostale solarijume i cekaj svog baju sa kocijom od argele konja.Ona jadnica sto baulja po kuci bez sminke i  u shit gardarobi nije  drugo ni zasluzila. Neka ceka svog princa koji sigurno doci nece, jer bundeva je bundeva a vile ne postoje.

Crvenkapa je bas jednostavna za shvatanje. Posla crvenkapa u sumu i kod bake naisla na vuka. Vuk je pojeo i tacka. Sta bre ima da se lomata po sumi sa korpicom i branjem cveca. Jel beres? Pa evo ti cvetak zaboravak, pojeo te mrak kad hoces da budes humana. Bake se traze u starackim domovima a ne u sumi.

Ruzno pace je patilo medju rugobama sto je ruzno i muceno cuskano uvek na kraj. Mozda je ustvari ta bajka istinita i za danasnje vreme. Ruzno pace  pati medju rugobama curkama koje se silikonski pretavraju u travestite, dok se travestiti silikonsi pretvaraju u lepotice manekenke. jbg, mala dorada. Sta je posle od paceta labuda postalo i ostalo, nije ni vazno kad navuce komlekse od paperja.

Ivica i Marica..jao, zlostavljala ih baba u sumi! Za danasnje vreme bas bajkovito.Pa kome to sad da bude nesto kad ovamo i roditelji zakljucavaju svoju decu u podrume i nema prstic da pokazu dok ih slucajno ne nadju posle dvadeset godina. Zato ce cipiripi – čipi, da resi probleme.

Ne vredi, psiha mi se buni da kaljam uspomene na ostale likove iz bajki. Htela sam samo da napisem da mi je jedanu voznju  ulepsao mali decak sa najvecom knjigom na svetu, skoro vecom i od njega. Bio je na sajmu knjiga sa bakom i ovaj post je posvecen jednom malom Nebojsi, koji voli da cita i gleda slikovnice. Njegova je baka stedela po par stotina dinara da bi otisli i kupili knjige i tu ogromnu slikovnicu sa zivotinjama „za samo 700 dinara“. Nebojsa ne voli da igra komjuter, vise voli da prelistava na staromodan nacin. Cuva knjizice i nijednu nije pocepao. Ne sedi ispred tv i ne uci engleski ( kako sve cesce cujem da je jako edukativno gledati neke decje kanale i prikucati dete od 3- 4-5  godina za ekran). Niko ga nije u tome forsirao, prosto je on takav. Zaista zelim da mali Nebojsa ne dobije modifikovane bajke , gde su u carstvu sretno zivele dve kraljice ili dva kralja sa hiljadu klonova od dece. Volela bih i da nikada ne procita nista modifikovano, kao sto nece nikada ni procitati ovo sto sam napisla. Ali mu od sveg srca zelim da ostane u lepoj bajci u koju sam ga smestila u svojoj glavi, gde su bajke sa vilama, a deca bezgresni andjeli  okruzeni dobronamernim ljudima.

Tamo negde, ali ne vidim

Jos juce je bilo moguce verovati u slabasni stapic da je carobni. Jos juce i mnogih jucerasnjih dana je misao bila prikovana za carobnu igru a sada je samo ples preko polja, mozda cak i minskog. Magla koja nije skrivala obrise zida nije nista kriva za suzeni vidik sto je verovao da je u njemu prolaz. Bilo je “cast” misliti na krunu kraljice koja se bori u sahovskoj igri u kojoj kraljica nema. Danas je to samo jedna od figura koja nije znala na koju stranu. Polje je ostalo iza, novo je ispred. Kao i svi pesaci mora samo da ide prva dva koraka pravo a posle toga da prati liniju koja vodi napred .

Lose sam opremljena za hladnocu. Za hladne odnose, hladnu komunikaciju i hladnokrvne rasparave.  Sneg dobro podnosim, jer se moze zastiti ogrtanjem i umotavanjem u nesto konkretno a ne samo u svoje misli i nemoc.

Ne podnosim ni toplotu i uzavrelost glave do kljucanja. Uglavnom nema pomoci sem potapanje misli pod mlaz secanja koja umiruju, da sve prolazi, sa kljucalom ili ledenom glavom. Ponekad pomislis da je beg spas. A ponekad bas ti od kojih bi pobegli nam  trebaju do te mere, da spoznamo svoje granice izdrzljivosti i pronasli prolaz u zidu koji se ne vidi.

NEMAM USLOVA ZA KREDIT

Omiljeno mesto za posmatranje ljudi mi je banka.  Hvala bogu, ne manjka na vremenu pa retko se pokupi neka kusa slika. Tu na izvoru Baja Patkovog trezora svi se udube u neke misli, sta gde otkinuti zalepiti i uspesno izaci kao pobednik. Takav neki utisak imam i nije sporno da nije lako, ali ni ostatk slike nije za podcenjivati.

Tu najvise primetim koliko ima odlutalih ljudi. Ostale sreces u prolazu, ne mozes sem par pogleda da steknes bas potpunu sliku do kojih lutanja sve to vodi, ali kada se zaglavis u banci  sa nepoznatim iseckom ljudi u malom prostoru, onda ti je sasvim dovoljno da sve sagledas onako sa svih strana pa i da neces.

Moze da se  oseti do kog stepena  agresije vode te stisnute usne ili  koliko otkucaja bensendina nosi nezainteresovano  mlacenje  nogom. Vrhunac je iznajmljivanje decjih kolica da bi se red presao preko broja. Ne bih verovala da mi sam cuvar nije ispricao da se prijateljice nadju ispred, izvrse primopredaju deteta u kolicima ( ko sisa viruse, gripove i ostale zivuljke koje haraju po zatvorenim mestima) samo da bi druga „ uspela u zivotu“ i ponosno prosla mimo „evropsikh standarda“ i brojeva za red.

Izem ti coveka, babe i dede, koji svi komlet udju sa jednim kolicima da zavrsavaju penzije i ostale racune. Ili jos mi je sladje, nabildovani tata koji  grcevito u narucju drzi svoga potomka, ( mislim da mu nije ni deseti deo onoga sto dize iz benca) i mlada mama, pa zajedno pristupe salteru, kao da jedno od njih dvoje ne moze da saceka sa detetom u obliznjem parkicu ili bar na svezem vazduhu ispred.Nema veze, moze sto se mene tice da prodje i na ono, evo dete me ceka napolju, ali jok, oni uprte dete da prokljuca sa kapicama,  jaknama i ostalim portiklama sve do pulta.

Vrhunac poslovnosti je bila mlada mama sa bebom ne starijom od par meseci koja je uplovila u luku, za prsa ispred jos jednih kolica koja su cekala posle nje. Naravno, bila je subota, vreme kada obicno oni bez kolica dolaze u banku i ponosno izvadila pregrst uplatnica i naloga za firmu. Naravno svi smo fini kao iz Finske, i uredu je iz postovanja prema detetu, nije ni njemu lako jer ce rasti sa istim takvim roditeljima koji ne gledaju sta je u njegovu korist.

Muzicka podloga desavanja je sasvim nesto drugo. Ako zazvoni telefon, uzivo se prisustvuje koncertima od posela do klasicnih arija koje se izvlace iz nekih kesa i kesicica. I kada bih htela sad da se setim repertoara ne mogu, ali znam da me obicno kroz  oblak nekog  parfema gospodje skockane do marame zaskoci neko kolce ili zavijanje kontraverznih uspelih domacih umetnika uz neki refren koji vuce na sarmu ili svinjac. Teze izbore, klasiku prefriraju skockane  gospodje sa obicno promasenim izborom boja i pojedenim potpeticama. Mladji su na kratkom lancu, obicno svet trci pored njih  i propustaju stoprvi kamion sa neprocenjivom robom i dobiti. Strasno su nervozni dok cekaju, „Brateee oovde je haos“, je prva recenica koja prekida Rijane i ostale valjda Spirs.

Jednom sam se tako nasmejala posmatrajuci starijeg  gospodina na salteru. Dok je cekao da se otkuca to sto je neophodno se vrteo guzvajuci broj u ruci i procenjivajuci, da li bi mogao da zakuca u kantu koja je bila nekih dva metra od saltera. Vise puta je onako odozdo promeraovao zamasima sake, nesiguran da li je to bas uredu, ali na kraju je verovatno sport koji je lupao negde pod tom kosuljom bio jaci. Bacio je uspesno , koos. Tek tada se onako postidjeno okrenuo da vidi da li je neko to primetio i dobi od mene znak, super, uspesno.

Odoh sada da vidim kako stvari stoje u petak.

ALI

Ponekad me obuzme neka “nejasnoca” u pogledu svega. Niti prva ni poslednja u tapkanju po stazi koja je jasna kao dan. Sunce ce sutra izaci , napravice luk nad “nejasnom” i opet ce zamaci sa druge strane. A dan posle, veoma slicno kao predhodnog dana.

A nedoumica gde i na koju stranu pod tim lukom ostaje.

Posmatrajuci teme koje ljude najvise motivise da pisu je ponovo nesto na ne. Nedostatak ljubavi, nesnalazenje, neprihvatanje sebe i drugih. Da li smo naviknuti uvek da dobijamo sve sto pozelimo. Ne. Da li bi trebali da dobijemo sve sto pozelimo. Uglavnom Ne.

Prolaznosti smo svi svesni. Da, prvo sigurno Da. Da li svi treba da budmo voljeni, odgovarajuce nagradjeni zivotima koji su vredni prica da. Da li smo svi posebni –da. Da li je  sutrasnji dan siguran. Da. Da li ljudi jedni drugima uvek vise nanose bola nego dobrih stvari.Da

I – novi lik u prici. I sta sad, I cemu onda toliko paznje tom ne. Ako bi dobili to sto hocemo, ako bi se to ako tako lepo i umiljato nekako spojilo sa mozda, mozda bi onda moglo da promeni NE u DA i ako mi to hocemo.

Postavlja se pitanje samo koliko bi onda bilo citalaca i tekstova, kad bi DA nadglasalo NE.