NEMA, NESTALO JE

Da to je to, stav i to  “onaj stav” .

Naduvan od samoljublja,  nadmocno  se  vrzma izmedju jabuka, banana i krompira.. Blago iznerviran arcenjem svete vodice – njegovog  vremena,  ceka blago nadrndan nekog smrtnika koji ne zarezuje “ njegovo vreme , njegov novac, njegov stas , glas i stav”.

Scena: Maxi “ Pijaca”. Vreme: subota  18.00 h  Ulaz: Slobodan

Odrecno, kako dolikuje personi  sa stavom, obraca se mladicu u narandzastoj uniformi.

“ Ima li nekoga  da izmeri ovo?!” . Mladic prilazi vaZi. “ Sve je to moje”  Sve  to zajedno je  najvise  jedno dva kilograma necega rasporedjeno u tri – cetiri kese, dok je egzemlar nekih osamdeset kg zive vaZe. Trenerka mu pozadi visi, onako najlepse kao da se usrao.  Ne bih sada da detaljisem na koje strane je sve visilo, jer je zamako iza mogucnosti, ceni moje oko. Nije on neki  “ brate, sine, rodbino” , samo je uhvatio iz nekih razloga Boga za pizamu. Ostalo nije vazno, pa ne mogu svi da budu iz grada – duhom, da nauce duhom da su u nekom gradu pa bio to i supak sveta grad ( da ne krene smrk sad po meni, da sam iskljuciva).

Elem, tesko sam mogla da podnesem  tu koncentraciju necega, pa sam spretno manevrisala pored povrca…

“ Nemate onaj  čili?”.  Prodavac ga gleda zbunjeno .  “ Mislite čeri-  mali onaj para.. ?”  “ E taj, nemate?”

“Nema, nestalo je”

Feng Shui- prolecno spremanje

Pocetkom godine, kako to obicno biva, pored razlicitih realnih prognoza koje daju strucnjaci u vezi nastupajuce godine procita se i obicno, (koliko god svi mi to odricali) i predvidjanja koja su nam predrodredjena zvezdama. Nasmejemo se, procita se malo oko zdravlja, posla, velikih nastupajucih ljubavi i ostalog. Na jedno udje i na drugo izadje, zadrzi se i usvoji ono sto nam prija i odgovara, bez nekog unosenja.

Na pocetku prosle godine sam procitala da me cekaju neka kapitalna razocarenja u  ljude od poverenja i ne mogu da kazem da mi je oko samo okrznulo informaciju. Pomislila sam na neke osobe i vise za sebe rekla “ e nemoj molim te, ne mogu vise da to podnosim”.

Nije da sam zbunjena razocarenjima, svi ih u zivotu imamo i kada ne zelimo da priznamo, a sa godinama se nekako navikavas na takve stvari da se racionalnije sa njima nosis. Racionalnije u tom pogledu, da se osvrnes i priznas sam sebi da je to autogoL, jer nisi dobro sagledao ili si dizao ljude u nebesa gde im mesto bilo nije, i kao i uvek dao od sebe ono sto drugi ili nije sposoban da razume ili ne ume da ceni. Normalno da bez oslonca na tako visokim pozicijama mnogi  samo tresnu ispred nas u jednom trenutku  razbijeni u paramparcad, a onda se nadjes zatecen, zbunjen, postidjen  i razocaran. Pre svega postidjen  sto spoznas.

To racionalno kod mene krece sa tugom, pocnem da tugujem zbog toga sto vidim nesto,  sa cim ne bih da se pomirim. Vestacki bih da poduprem osobu i ponovo dignem na pijedestal koji je imala, da je polepim u svojim ocima, a neka tuga prosto topi svaki superlepak od misli, koje bi mogle eventualno da popune polomljenu sliku. Lepljeno je lepljeno i ne vredi i kada se ne vidi da je krpljeno.

Onda pokupis  parcice promasaja i kao sa onim kineskim kesama u koje mozes da spakujes gomilu stvari, kada je dobro zatvoris i izvuces usisivacem vazduh, pokusas da da dobijes sredjen prostor u mislima. Pokusas da izvuces sva svoja ocekivanja i neke emocije u nameri da dobijes savrseno uredan uvid spakovan na malom prostoru u glavi. Povremeno masu odatle, predjes se nekoliko puta i smaknes zip, ali po pravilu sami nadju mesto tacno tamo gde im odgovara. Ponekad daleko od ociju, a cesto daleko i od srca.

Knjiga je slicajno otvorena na onoj  stranici koja je bila predvidjena za ovaj dan. Stranica knjige,  strana jednog  sveta koji nas prepadne dahom zivih ljudi koji su ziveli pored nas na polici  u uglu sobe. Danas je bila predvidjena da se otvori , okrene na unutra  i procita kroz sebe.

Deset pisama ispisana guscjim perom utopljenim u mleko preko pravilnih stamparsikih slova. Jedanaesto je povratno, sa svih predhodnih deset. Trazena su na upit,  kao da misli mogu da se vrate. Nije vazno kome su pisana niti od koga, dovoljne su misli koje su ipak  prezivele.

…………….

Sta god sam pocela da pisem posle ovh tacaka mi je bilo mnogo, kao da sa druge strane ekrana sede neki duplikati kojima bi ova tacka koja sledi bila previse. Izgleda da me je  zeolit  sveo   na trosnu svest, da je ipak na kraju sve samo prah. Prah dunes i on se raspline , kao da ga nije ni bilo ili te dunu, kao da te nikada nije ni bilo. Bitne su stranice izmedju pohabanih korica misli.

SVETLO JE..

tumblr_m983uay71u1qmexn3o1_500

Svetlo je. Svetlo je za dan, za zoru,  noc i sumrak.  Dovoljno   da ne zaslepi , zamuti i promeni oblik. Svetlo je  da se vide predjene senke, onoliko da se dobro ocrtava crna rupa koja pulsira iza ledja.  Svetlo je u nijansi bez roze i ljubucaste. Mozda vise vuce na hladno svetlu, ali ne bezdusnu.Svetlo je, a toliko tamno da je i dalje sve  ispred nejasno.

Potopicu hleb u vodi, nahranicu  gladne ptice koje zude za samo malo kore, za malo okrajka smetnutog sa stola, koji nikome ne treba i koga bacaju na pod. Oni koji  traze miris krvi dobice mrve hleba. Zato je svetlo, da obasja a da ne zablesne od bola.
Prvo je sto vidis kada ostvoris oci, svet u svetlu koji  slepo tumara oko tebe ogrezao u niskim strastima a gladan.

Nesto se bas razmisljam, sta cu da dobijem sutra. Ma dobicu K… , mislim, … da ne duzim, ovaj, .. neka.  Ma hocu, ispilece se dva pileta kao kondora sa onim mojim osmehom i necim, e kevo, cok, cmok evo.. a onda, e kevo daj neku kintu.. Mladji prebrojava parohiju,  sutra znas . Odbih samo sa onim – Majke ti, jel sam ja transformers pa da ja kupujem poklone :).

DakleM, ljubi ih keva, nadam se da nece da citaju ovo, da se ne uvrede, jer pazljivi su, naravno  ( ono dve trecine dzigerice, kao i da nisam imala sto izjedose, ma jok sta ce mi, kad funkcionisem sa jednom trecinom).  Ali koka ne bi imala pilice, da ne misli na sebe, te evo potkovala se sa novim tikepa-ma, odabrali mi andjeli. Ali nije ni to poenta, setili su se odmah bake, komsiluka dok smo bili u nabavci :). Na kasi svi zvizde okolo, ali i to mi je u redu. Neka ih, ima vremena da se  K..ce ,  odose u provod, naravno na svojim jaslama.

Dakle mislim se dakle, povodom prestojeceg nam praznika, lepo ce se skupiti afž od tri clana u nekoj kafanici, i puna kapa. Da , zamalo da zaspim u SC usred filma, ne zato sto je bio dosadan, cak naprotiv, vec zato sto se robin lepo ususkao i opustio u miru, tami  i tisini dok je  Polanski sekcirao musku zabu. Glumica je bila sjajna, tako da hteli ne hteli, svi traze svoju gospodaricu ( u sebi ili van ). Zato sutra necu, na Vudiju, podne je ipak podne, nesto drugo od ponoci. E pa drage nase i njihove, sretno nam bilo.

A evo i nogica.

20140307_225837

Svetlo je bilo svetlo i kada se ugasi

Zivele su pod istim parcetom neba koje je isplakalo i isijalo dovoljno dana da se spozna da se pod njim sve smenjuje. Nema bezgresnih, nema gresnih, samo nesavrsenih koji plivaju onako kako umeju, a vecina pokusava najbolje pa i onda kad pocne da se davi.. Poznavale su istog coveka, jedna u realnosti, jedna u glavi sa svim pripisanim osobinama samo za nu.   Mozda je znao, mozda je znala, mozda je druga fantazirala. Prica kao prica, ostaje samo ono vidljivo pod kapom nebeskom . Ostalo nevidljivo ostaje tamo nedoreceno u ireali.

Svetionik je svetionik, napravljen u korist svih moreplovaca, ali nekima ostane u boljem secanju. Svetionik verovatno ne pamti brodolomnike, mada su mu zahvalni.