KOVERAT BEZ MARKE

„Vreme je novac“ izmislili su ljudi i brzo prihvatili, po meni olako. Uglavnom se zaboravi da je vreme pre svega zivot. Ne mogu da zamislim berzu zivota. Kako bi ona trebala da posluje? Mozda po principu, grupa x je ulozila mnogo vremena u novac.  Akacije treba da porastu za jos jedan eksta zivot, da se oseti.

Ljudi se retko cuju onako, cisto da popricaju. Ta vremenska tezina opterecana novcem, trkom, zbrkom, uvek zavrsi u konstatacijama, da se setimo ljudi  kada nam nesto zatreba. Oni  iznenadni  pozivi, posle iznenadjenosti koja visi u vazduhu, cesto krije jos i pitanje, „ otkud ti. Sta li sada treba.“

Analiza zasto je tako i sta je doneo progres, je suvisna. Ali ponekad pomislim da bi trebalo samo na neko vreme  prekinuti sva dostupna sredstva komunikacije, da bi mozda probudili rudimentni ostatak istinskog interesovanja za druge.  Ako bi bilo teze da se cujemo na „kratkom lancu i dahu“, onda bi cenili vise i interesovanje drugih za nas i obrnuto. Pamtim kada je nestao „Moj Blog“ i panike da ce se izgubiti veze , sa ljudima koje ne znas , a opet kao da su svarni. U reali nema panike, ali se veze gube, jer su tu na samo dva klika u telefonu.

Stara dobra pisma su izgubila draz. Moralo je vise da se misli i iskoristi papir, marka i koverat. Sada se moze promeniti dvesta mejlova dnevno, ali ni priblizno nece imati onu vrednost papira i uzbudjenosti ,kada se na kovertu ugleda dragi rikopis. Sreca da sam imala priliku da uzivam u tome, sto je potpuno  trenutno staromodno. Ne secam se kada sam poslednji put poslala pismo.

Novac kupujemo za  vreme, a vremena nikad , a ni novca. Tako da je to to. Brzo iskucano, napisano  i poslato. Na papiru sam uvek primecivala svoje greske, u idealnom pismu sa idelanim slovima tesko ih razaznajem. Nema rukopisa sa skrivenim crtama karaktera, sve je idealno , moze da bude i tudje. Moj rukopis se tesko cita, neki kazu, a neki kazu da ne. Ne znam.

Poenta price je otrcana. Svi vec sve znamo i prilagodjavamo se, kako ko ume.

Studija izdrzljivotsi

Istrazivanja su pokazala.

Naucnicu su se bavili ponasanjem,

Dokazano je ..

Nisam naucnik, ali bih mogla da kazem da  sam prilican istrazivac u zivotu, delimicno sebe i svojih granica i ovog neobicnog sveta oko mene. Tako se  kao laik zacudim  profecionalcima , ako su,  cime se sve bave, sta se dokazuje, utvrdjuje i prenosi kao postulat za daljnje razmatranje, a pre svega kao pogled i pametna odrednica za upotrebu u zivotu.

Ljudsko ponasanje, mehanizmi  ponasanja, nacini  uslovljavanja koji vode dotle, da ce uskoro biti izdata i dzepna knjiga  uz neke  novine, kako pricati sa decom, kako pricati sa komsijom, kako prcati a ne pricati. Akcenat se stavlja pre svega na pozitivan utisak, koji  treba da ostane o nama. Treba da se mirno prevazilaze situacije, naravno uvek u svoju korist, pa i za to ima odgovarajucih tehnika, koje su „pokazale da se lakse postize“  cilj ( a nikad se ne govori o tome da li treba svaki cilj postizati) ako se…

Nekako to dodje  kao kad posle seksa zapalis cigaru zadovoljan dobrim utiskom koji si ostavio, a seksa ni od korova nije bilo.  Ljude su poceli da uce kako treba pricati, koja intonacija, koje teme su za bezbolno prevazilazenje kontakata  sa istom vrstom. Uglavnom je poenta biti  sladunjav, lepo raspolozen , odavati  se za otvorenu osobu. Kada se udje u opstenje sa ljudima za koje te boli kufer,  ili vec nesto na sicno slovo, da se ne bi zbunili, ne daj boze, i poceli  da se ponasamo kao ljudi ,  licno autorski, treba ovladati tehnikama  veste komunikacije.

Onda mi pricamo o manipulaciji, smeta nam nesto, nesto zulja . Tako, sve je prezvakano, sve se zna i ima tacno kako, jedino jos niko ne objavljuje studije , koliko je raznih poremecaja licnosti doslo zbog koriscenja istih tehnika.  To ce mozda kasnije, oni koji preteknu, a ostanu izvan svih naucenih modela ponasanja sa ljudima.

Jer sa ljudima, bar ja smatram, ne mora da se posebno uci kako da se ostvaruje veza, kako da se komunicira i da se dogovara, uostalom i da se postizu ciljevi. Valjda smo svi odrasli medju nekim ljudima . Nekako mi sve to lici da se neko bas naucno bavi  potpunim ciscenjem  mozdanih vijuga. Kad se ociste onda treba dati novi model koji , ako je jediini, brzo stupa na snagu.

Bez posteljice

Mora da je bila velika teskoba. ne secam se tacno, ali pokusavam da predstavim kako izgleda plivati bez vazduha, a disati. Biti nesvesno ziv i boriti se za zivot, sebicno, krajnje egoisiticno, gurati, udarati i uzimati za sebe sve, sve sto je od koristi. Bez ostatka i bez mere samo da se udahne. Plivas bez vazduha, a ne davis se, dises, a ne dises, ziv si, a ne znas tacno dok ne konstatujes jednog dana. Neki konstatuju, neki tvrde da nisu egoisti, neki se razvijaju, „smatraju“ bolje i pametnije, procenjuju, kantare, cak lepe drugima etikete. Dakle, kako je to mozda bilo, pokusavam da dokucim. Kako se zna na koju stranu, kako se zna kada, na  vreme, pa cak i da je prerano ili prekasno, kako su nevazni  uslovi, nacin, a uspe se da se dohvati srebrna sajla koja vuce napred. Uhvatis je, tako zamisljam, nadje tacno tebe, sraste za glavu i vuce napred. Vuce te posle hiljadu puta u isti zid, mozda bas zato da pokaze, gde ces, kada ne znas put, a pravis se tako uzvisen i gord, da sve mozes sam. Neki izadju naopako, na razno ali opet isti put.

Zaboravis sve to, ne secas se, zaboravis da gledas oko sebe ravne tebi i tako nemocno slabe, a mnogi misle da su „nad“. A konstatcija zivota, dodje kasnije, spoznas da si to ti * ako imas srece, spoznas da si budalasto naivan, kako pametniji ozbiljniji vide, jer tako kaze poslovica. Mnogi veruju u ono sto nauce, a nikada se i ne pitaju, zasto je tako i da li je ispravno. Mnoge ne moze nista da nauci, ni  nauka ni knjige, nista ih ne budi iz sna u kome tumaraju obrazovani. Plasis se neizvesnih puteva, a najzamrseniji si prosao sam uz plac, krik kome se svi obraduju. Kasnije bezis od suza jer je to tuga, ali eto, nije uvek, moze da se place i od srece, bola, uspeha, a smeje od mrznje, ljubi iz koristi i vara, ali prevashodno sebe. Jer isto stignemo i slicno odemo, ne mogu da kazem isto, za sada ne znam, a izmedju popunimo necim sto mnogi nazivaju zivot, ne pitajuci se  zapravo sta je to i cemu. Procenjujem, to nije dobro, njihovo pravo , moje je da se osmehnem svaki put kada cujem pticu koja je i dalje u krosnjama pored zgrade. Ona ili slicna, ptica koja uveseljava. Moje je pravo da se od proleca pitam: zasto je drvece izgleda  tako tuzno, zasto su listovi polegnuti na dole, a ne cilo prema suncu, a nikome ne smem da kazem, jer je to neozbiljno pored toliko „vaznih i uzvisenih stavri“ ti lupetas o drvecu.. Moje je pravo da postajem detinjastija sa svakim danom, koji je prosao obucen u neku zivotnu zgodu ili nepogodu, moze da se kaze da su neki i nosili kataklizme na sebi, ali  moji su, pametni, glupavi ili napola. Ne znam mnoge odgovore ali gledam, pokusavam da osetim i da razumem razlicito, pokusavam da zivim ziva.