KOJI JE OVO FILM?

Glava me rastura, ili se rastura. Retko se to desava, ali  ovo vreme ce me dohakati. I ovo i ovo drugo.

Tmur, tmur, tmur.. da mracim maloo? Mrac, mrac mrac….uh… Jbt kao na filmu, kao lepo je vreme, „kao „, sunce se  nesto  muci da sija .. sve nesto na jedva. Niti je zima, niti  prolece. Nije ni jesen. Ne znam da li jos neko igra u ovom filmu ?

MISLJeNJE SPORE IZNUTRA

Hladnoca se uvukla u srca. Fraza izgovorena i cuta hiljadu puta, a nista se ne menja. Svi je osecamo, svi se jezimo od nje, pitam se, kako takvo stanje opstaje. A­­­ko se ljudi osecaju tako dok to konstatuju, kako je ostali ne otope svojom toplotom duse, kad se jeze, ili je i tu zakazalo grejno telo.

Mislila sam da ne shvatam svet onako kako treba, mozda i ne shvatam. To sam nekada shvatala kao packu, pitajuci se, kako da nabijem taj mrstavi odurni izraz lica na kojem ce se tezina svakodnevnice oslikavati kao ordenje za ulazak u i zajednicu ljudi, koji se medjusobno razumeju da  nije lako. Razumeju se  samo po namrgodjenom izrazu lica. Njih neki drugi gledaju sa uvazavanjem, naopako, smatra moja malenkost.

Jezim se od mucenja, samomucenja, mucenja za druge, zbog drugih. Nesto u zivotu radis, cinis, za sebe ili druge, iz volje, potrebe ili neminovnosti, onako kako mozes ili umes. Boriti se uspesno ili manje uspesno, sve jedno,  je pohvala, sve dok se smatra kao neka borba. Volja za boljitak  sebi i ljudima oko tebe. Kada borba predje u sferu sazaljenja sebe, kao objekta zivota koji ucestvuje nerado u borbi za opstanak, onda ta borba za necim, bilo za idelima, hlebom ili mestom pod suncem se vidi u polozaju tela, kretnji i izrazu lica.

Ne znam zasto se takva karateristika „mucenja“ uglavnom na neki neobican nacin miksuje u znacenje izmedju sazaljenja i divljenja i saosecanja. Svi smo ocekivali crveni tepih koji ce biti prostrt pred nasim nogama.  Osecamo da smo zasluzili bolje, da vredimo vise. A tu gde smo, treba da budemo samo mi, pored teskih okolnosti, oni koji nesto vrede, mada oko nas nije sve na ceni. Mozda da budemo bar oni koji ce sami sebe ceniti.

Jasno mi je da nas je munulo svasta u zivotu, da je zivot jedna stvar u kojoj se odigravaju razni obrti na bolje, na gore, ili po gradaciji i jos po nekoliko stepenika jace. Nije lako, ali je teze jos sa licima, na kojima se ocrtava samo to sivililo. Kolektivna depresija, nagrdjivanje koje nije nikakva novost a i nikakav lek kao konstatcija. Znamo mnogo, dosta, slazemo se, vidimo gde smo i sta je oko nas. Meni je dovoljno da se trgnem u mojoj sicusnoj spori, da  ne dam da uticu iznutra na nju, mogu samo spolja. Unutra ja pravim moj svet, ja se pitam i gledam svet iznutra na spolja. Moj svet nosim na licu.

Digla sam ruke odavno od toga,  da se pitam sto to ne razumem, da pokusavam da shvatim i da opravdam. Platila sam veliki danak, progutala veliki zalogaj, takav da bi neki ostali udavljeni samo pogledom na njega. Ne zelim nikome ni da ga pogleda, a kamoli da ga kusa. Svakom je svoja torba najteza i prihvatam da se ne treba uporedjivati. Kad preplivas dobijes  pocast, koja je ustvari naopaka konstatcija: „Lako je tebi“.  Nije to radost sto bi ti bilo dobro, cesto se oseti da nije. Pored svega znas i da se smejes, ima nesto sto je sposobno da odvoji u pojedinacne kapsule  tezinu, teskocu, brigu i da ostavi  prostora i za nesto drugo. Treba da budes slomljene kicme i slomljenog duha, a nisi. Iz iskustva znam da onima kojima je najlakse za druge, je obicno daleko od tog lakog, samo se ne daju lako svojoj „lakoci“.

Ima neki kvrc kod ljudi. Sve je super, sve je sjajno na prvi i drugi pogled,  onda negde u nekom cosku na treci spoznas rupu, prazninu koja zjapi i proguta prva dva pogleda. Tako bih mogla jos da redjam primere, koji nicemu ne vode. Svi mi konstatujemo stanje, ponadamo se da smo bolji i idemo dalje. Osmeh je vec poceo da biva ovde luksuz, osmeh, ne smajli i  selfi facijalis koji se srece na svakom koraku.

Beskucnici sviraju klavir, dele pice i placu. To su nova svetska cuda. Jedinoj zeni koja je reagovala na nasilje se ljudi zahvaljuju, vise od peseset je proslo okrecuci glavu. Cemu to, cemu takve vesti, da se mrzimo, da shvatimo gde smo, da shvatimo da nam ni parce hleba ne bi dali, a kamoli pomogli. Ljudi su zadivljeni reakacijama, jer su ponizili istu rasu. Beskucnici, kako stvari stoje nisu bezdusnici. „Kucnici“ imaju  briga za koliko da prodaju dusu. Ostali zaradjuju i na prvima i na drugima. A gde smo mi ostali?  Negde duboko u sebi, ako nas nismo izgubili u stramputici.

Vozic, pa sve u krug

Hajde sto pregrmih prijateljice, sa kojima samo sto sednes i pitas kako su, pocnu da pricaju o deci, te ovaj ovo, onaj ono i naravno sve u superlativu. Ok, kapiram, svi svoje najvise volimo , al aman stani i odgovori bar nesto u vezi sebe. Dakle, nije problem sto to pregrmeh, ali da se nadjem u muskom drustvu gde dvojica oceva razmenjuju boli u vezi podmlatka, nije mi bilo lako.

Dok majke klasicno hvale, ocevi zblanuti,  svako bi hteo svoju ambiciju da istera, „jer su oni…. a i nikada ne bi tako“. Dakle „deca“ svi preko 25 godina, niko ne pominje vec “ ljudi“. Zaboravlja se stalno, da su sa nekim svojim potrebama, karakterima, kriterijumima, pa cak i da su od nas savrsenih.

Ipak  mislim da se u uslovima  „na blizinu“, u pra kvadrata, sa tananim zidovima, tesko mogu razviti  stabilni roditelji. Kako stvari stoje u proseku, osamostaljivanje roditelja je mrka kapa.