Zaliti za necim sto se rukom  ne da opipati, kusati niti  namirisati, je bespotrebno. Vidi se jedino u ogledalu, oseca negde u dubini, valjda duse, valjda memorijske kartice, vajda u kicmenoj mozdini..

A onda pocnes da kujes planove u tom nevidljivom, nedodirljivom, nepostojecem. Od sada cu ovako, ili onako. Tu ni ogledalo ne pomaze,  jedini kompas je isto ono iz dubine duse. Ponekad  zalis za proslim, pomalo uglavnom tugujes i gledas u buduce. Gde je to tacno, ne znas, jedino je izvesno, da sve je samo ono sada.

Preskace ova godina po tri stepenika. Istrcala je  tako brzo. Ove sa vecim brojevima su kondiciono bolje, sve brze i brze. Skoro joj i ledja vidim. Neka, neka ide. Zapinjala je  povremeno, teturala i pridrzalvala, negde se jedva  vukla, negde poskakivala ali evo je, skoro je zamakla. Volim sto necu biti tu kad zamakne. Kao da cu da je isfoliram, da ne znam da je otisla .

Zelim vam svima sve kao i sebi, da ne nabrajam. Zna se…cili, veseli, nasmejani, zadovoljni, voljeni i zdravi.

cifarnik

Svet se svodi  na cifre vise  nego na slova i pored svih napisanih knjiga i upotrebljenih slova. Koliko god se mi upinjali da slovima docaramo trenutak, bitka je izgubljena unapred.. Vlada broj, uzeo je primat pre nekog vremena, ne znam tacno kada, ali vlada sigurno.

Kada se rodis, pre nego sto te oslove napismeno nekim imenom, imas broj, u duzini, tezini, obimu, pa cak i ocenu. Nije to ocena ljudskog kvaliteta. Za to ne postoji nikakva tablica, ali ocena vitalnosti, kako je zovu, koja se kasnije menja, ali se to ne ocenjuje. To zaludni opisuju recima, zaludni citaju a ostali sabiraju.

Nizu se posle ostale ocene, naravno sabiraju godine, okrecu kalendari i sve se svede na isto.

Dakle, vredni ste toliko i toliko krvnih zrnaca, ovako i onako. Ako su povisene vrednosti za  emotivnost, odstupa se  od granicnih vrednosti u drugim rezultatima. Dok zavredjujes da si broj, imas mesto na lestvici paznje. Ako tu omanes paznja sklizne ka brojevima koji su teski  vise nula.

Nikada nije covek A ili B. Moze da bude nula od coveka ili desteka, mada se u poslednje vreme broju dodaje i valuta. Izgleda kao „milion dolara.“ ali se od svega vidi uglavnom samo nula.

…………

Odavno ne mislim na tebe onako. Nedostaje mi, ali se isprecilo izmedju hiljadu zvezda i crnh rupa koje gutaju uspomene koje sam obojila u lepo. Bilijarski sto koji ih proguta, ali su negde u podsvesti. Ostaje samo pitanje tebe, pitanje mene i zelja da niko ne sklizne. Mozda da ostane onako, koje daje nadu da je i bilo.

Resila sam da ovaj post objavim na kraju  godine , dakle danas je pred Bozic ove 2014 godine, u koju bas puno polazem.. Igram se da vidim kako ce mi izgledati kad ga procitam kasnije, ako narvno WP prezivi, a nadam se da cu i ja da preteknem.Pokusavam da dobacim kako je bilo prosle godine u ovo vreme i secam se, nisam mogla da predpostavim da cu pisati ovo da ne zaboravim. Serem, nije lepa rec, ali neka, nikada necu zaboraviti i nista nece pomraciti to sto je  zakapsulirano  u proslosti onako kako sam ja smislila. Jos jedna loptica kinder jajeta u mojoj glavi. Necu nista vise da ti kazem, necu verovatno ni cutii razloge zasto je sve ovako da pisem u  buducnost. Ali jedino je to vazno, buducnost u kojoj zelim sve lepo i da nikada ne procitas ovo. Vidis, kujem unapred pozitivnu energiju da ozari  sve , a ostalo onako kako sam i rekla i mislila, svako po svojim nahodjenjima. Imam pravo da fantaziram, to mi je sastavni deo psihe pa i da zivim svoje fantazije. Eto ovo neka bude to.

AHIL na Kubi

Pocelo je da kljuca u  ramenu. Ahilu dodje glave peta , meni ce rame. Tacno ono koje su joj vekovi odvalili, bas sam proverila, isto, levo. Nisu ovde bas vekovi, vise krstenica. Malo ima tu i od tegljenja, damskog, naravno, jer svi smo dame sa pijace.

Elem, nije vazno  rame.  Juce sam se pitala, da nije kec iz rukava: “ Da platimo pa da idemo“. Nije,  sumnjam, ovo je rame.
Toliko o umetnickom i kulturno politickom osvrtu i duhovnoj dubiozi ovog posta.
 Inace ovde u Sibiru je super. Od silnog deljenja, mnozenja i sabiranja okoline, zadiruci u materjalna primanja malenosti, shvatila sam, da ni matematiku nisam naucila kako treba. Svi ovde oko mene, koga „nema pas zasta da ujede“ ugradise lepe nove prozore. Po mojoj racunici   to se racuna u nekim cvrstim valutnim  nulama.    Sta su mene ucili u skoli i sta sam ja zapamtila, pojma nemam, ali kod njih se nekako  to „nema zasta pas“  mnozi, a kod mene se sve nesto oduzima od racuna.
Jbg, ono sto se kaze, ti imaju i vikendice negde glavu leti da sklone i sunce da ih ogreje. Talozi se to sunce negde, pa nema kljucanja posle u zimu.
Pre neki dan krenem peske do osmog, kazu dobro je za guzu, kad ne lezi vraze. Pa to cudom da se nacudis, od belih, braon, sa radom, ovakvih, onakvih i uglavnom kineskih vrata. Bas bzv, bar da su se dogovarali da budu u istoj boji po spratovima. Bela su mi najruznija. Svi su se zabarikadirali, kao da sefove skrivaju u kuhinji u kojoj, kao sto rekoh, taj pas bi od gladi krepao.
Cudan smo mi narod. Naslusah se bajki, pa samo trepcem i cutim. Nemam vise ni volje da reagujem. Mislim se, stvarno je lovac izvadio baku iz stomaka i onda su ziveli srecno i veselo dok  se  bundeva nije pretvorila u plastiku za kucne otvore.
 Ma meni je lepo, da se razumemo,  nije problem, sta fali, malo se ogrnes u kuci,  ne kote se zlotvori. Pirka, vuce, nekad i otvori prozor, ako bas dune, ali  ja sam  stalno rumeno zdrava. Nece bakterije na hladnocu, pa tako i zaziru da mi se bas mnogo jadaju.
Eto, ja malo dala meni oduska ovde za rame. Cuti, dobro je, nije kuk 🙂
A nesto se mislim, cisto zbog kuka, ako bih bas dotle doslo da se „napnem“, kao u porodjanim bolvima za pvc, mislim da bi bila pvc Kuba. Tamo i ne trebaju prozori.. Dusa bi me bolela da je ostavim na prozorima, a opet.. Zato necu ni da razmisljam o tome.