Zaliti za necim sto se rukom  ne da opipati, kusati niti  namirisati, je bespotrebno. Vidi se jedino u ogledalu, oseca negde u dubini, valjda duse, valjda memorijske kartice, vajda u kicmenoj mozdini..

A onda pocnes da kujes planove u tom nevidljivom, nedodirljivom, nepostojecem. Od sada cu ovako, ili onako. Tu ni ogledalo ne pomaze,  jedini kompas je isto ono iz dubine duse. Ponekad  zalis za proslim, pomalo uglavnom tugujes i gledas u buduce. Gde je to tacno, ne znas, jedino je izvesno, da sve je samo ono sada.

Preskace ova godina po tri stepenika. Istrcala je  tako brzo. Ove sa vecim brojevima su kondiciono bolje, sve brze i brze. Skoro joj i ledja vidim. Neka, neka ide. Zapinjala je  povremeno, teturala i pridrzalvala, negde se jedva  vukla, negde poskakivala ali evo je, skoro je zamakla. Volim sto necu biti tu kad zamakne. Kao da cu da je isfoliram, da ne znam da je otisla .

Zelim vam svima sve kao i sebi, da ne nabrajam. Zna se…cili, veseli, nasmejani, zadovoljni, voljeni i zdravi.