Dole trenerke i tregerke

Dosta je vise gnjecavih, plisanih , suskavih trenerki. Narocito rozA, beloj crnoj i ostaloj sa  krunom ili bez nje. Nema princeze u gnjecavoj  rastegnutoj trenerci. To je pizama, a princeze ipak nose spavacice. Nema tu skupe, firmirane, ovakve ili onakve. Sve su kineske i u svima ispadnu kolena i sroza se „guza“ kao da se neko, ne daj boze usrao. Nije to ni za samoposlugu, ni za pijacu a kamoli za ulicu, setnju i pokazivanje. Uhvatise tu modu i starije gospodje, sto je ponekad prakticno ali strasno za videti. Nekada je moglo mozda da se skokne do trafike u zenana cvetnoj kucnoj haljini , ali nije moglo da se ide tako kod doktora. Ne znam sta se izmenilo, sem da su mozda sada  bolnice objavile slobodan dan, pa se pacijenti rasetali po gradu.

Nije bolje stanje ni sa suskavim muskim. Sive, crne  sa straftom sa strane, sa i bez uckura na nogavicama. Strasno bi bilo da su svi  „odonud“ gde imaju slobodno, malo lakse ako su sa treninga obliznjeg lokalnog kluba. Sve je pocelo, mozda jos onomad kad su gornje delove uvlacili u donje. Valjda se tada ukus promenio i nikako da se dodje na zelenu duhovnu granu.  Svi su sportisti za instituciju i ucestvuju u turniru. Ne pomaze tu ni lepo utrenirano mlado telo, da ne pominjem starije, gde ima visuljaka na sve strane.

A pustaju tako i decu u skolu. Uvijaju se nogavice oko tanusnih nogica i nekako sve izgleda tuzno u klempavim cizmama koje su sada moderne.  Moda je cudo, moda je izgleda ipak  u pitanju. Ali nije ni moda za svakog.

Gorile su gospoda

Ima ljudi koji zele da se bore za opste  dobro. Saznanje raduje ali istovremeno ledi krv u zilama, jer ima i onih kojima zaista nista sem profita nije vazno. Borba je prilicno neravnopravna, tako reci partja sa prilicno izvesnim krajem. Stara prica, poznata i vidljiva na svakom koraku, pa je mozda citava licna potresenost neprilicna. U okruzenju se saplice svakodnevno na ugrozenost ljudske vrste, ne gorila u Nacionalnom parku.

Ali ako ljudi ne mogu da se uzdignu i da osecaju tugu i odgovornost zbog bestialnosti koja preti da unisti staniste zivotinja, koje nam nista nisu krive sto naseljavaju deo planete, samo zato da bi se dobila jos jedna busotina za naftu, mislim da tesko mozemo da osecamo pravednost u borbi za nase  ljudsko dostojanstvo.

Skidam kapu svima koji su ulozili trud i koji su puno toga rizikovali da naprave dokumentarac o borbi za zastitu Nacionalnog parka Virunga u Africi u kome zive mozda poslednje planinske gorile na svetu. Ne bih zelela da taj film ostane kao secanje na vrstu koja je nekada zivela u tom delu Afrike. Postidjeno tvrdim da na zemlji  nema ocito mnogo planinskih gorila, ima raznih majmunolikih ljudi cija se zajednica vec neko vreme ubrzano povecava. Hrane se uglavnom dusama  koje kupju  i preprodaju za novcanu dobit. Koja je vrsta duse u pitanju, ljudska ili zivotinjska, ne igra ulogu.

Zato nije taj Nacionalni park tako daleko, nije preko sveta, plasim se da je svuda oko nas.