ZULJ

Svaka suma ima svoj listopad, pa i ova. Posle pada ide uzdizanje, bar  da se zatetura u ravnotezi. Koliko sam pratila, a pratila sam, vecina se nas tetura kao u nekom stanju levitacije izmedju ovde i negde, sada i vremena sadasnjeg.

Znam, pametni smo ljudi, nema nista ispred , nema iza.  Jedno je proslo, drugo je hipoteticko, a ovo sada je za moj ukus previse realno. .

Tu negde izmedju sam i ja.

MISLJeNJE SPORE IZNUTRA

Hladnoca se uvukla u srca. Fraza izgovorena i cuta hiljadu puta, a nista se ne menja. Svi je osecamo, svi se jezimo od nje, pitam se, kako takvo stanje opstaje. A­­­ko se ljudi osecaju tako dok to konstatuju, kako je ostali ne otope svojom toplotom duse, kad se jeze, ili je i tu zakazalo grejno telo.

Mislila sam da ne shvatam svet onako kako treba, mozda i ne shvatam. To sam nekada shvatala kao packu, pitajuci se, kako da nabijem taj mrstavi odurni izraz lica na kojem ce se tezina svakodnevnice oslikavati kao ordenje za ulazak u i zajednicu ljudi, koji se medjusobno razumeju da  nije lako. Razumeju se  samo po namrgodjenom izrazu lica. Njih neki drugi gledaju sa uvazavanjem, naopako, smatra moja malenkost.

Jezim se od mucenja, samomucenja, mucenja za druge, zbog drugih. Nesto u zivotu radis, cinis, za sebe ili druge, iz volje, potrebe ili neminovnosti, onako kako mozes ili umes. Boriti se uspesno ili manje uspesno, sve jedno,  je pohvala, sve dok se smatra kao neka borba. Volja za boljitak  sebi i ljudima oko tebe. Kada borba predje u sferu sazaljenja sebe, kao objekta zivota koji ucestvuje nerado u borbi za opstanak, onda ta borba za necim, bilo za idelima, hlebom ili mestom pod suncem se vidi u polozaju tela, kretnji i izrazu lica.

Ne znam zasto se takva karateristika „mucenja“ uglavnom na neki neobican nacin miksuje u znacenje izmedju sazaljenja i divljenja i saosecanja. Svi smo ocekivali crveni tepih koji ce biti prostrt pred nasim nogama.  Osecamo da smo zasluzili bolje, da vredimo vise. A tu gde smo, treba da budemo samo mi, pored teskih okolnosti, oni koji nesto vrede, mada oko nas nije sve na ceni. Mozda da budemo bar oni koji ce sami sebe ceniti.

Jasno mi je da nas je munulo svasta u zivotu, da je zivot jedna stvar u kojoj se odigravaju razni obrti na bolje, na gore, ili po gradaciji i jos po nekoliko stepenika jace. Nije lako, ali je teze jos sa licima, na kojima se ocrtava samo to sivililo. Kolektivna depresija, nagrdjivanje koje nije nikakva novost a i nikakav lek kao konstatcija. Znamo mnogo, dosta, slazemo se, vidimo gde smo i sta je oko nas. Meni je dovoljno da se trgnem u mojoj sicusnoj spori, da  ne dam da uticu iznutra na nju, mogu samo spolja. Unutra ja pravim moj svet, ja se pitam i gledam svet iznutra na spolja. Moj svet nosim na licu.

Digla sam ruke odavno od toga,  da se pitam sto to ne razumem, da pokusavam da shvatim i da opravdam. Platila sam veliki danak, progutala veliki zalogaj, takav da bi neki ostali udavljeni samo pogledom na njega. Ne zelim nikome ni da ga pogleda, a kamoli da ga kusa. Svakom je svoja torba najteza i prihvatam da se ne treba uporedjivati. Kad preplivas dobijes  pocast, koja je ustvari naopaka konstatcija: „Lako je tebi“.  Nije to radost sto bi ti bilo dobro, cesto se oseti da nije. Pored svega znas i da se smejes, ima nesto sto je sposobno da odvoji u pojedinacne kapsule  tezinu, teskocu, brigu i da ostavi  prostora i za nesto drugo. Treba da budes slomljene kicme i slomljenog duha, a nisi. Iz iskustva znam da onima kojima je najlakse za druge, je obicno daleko od tog lakog, samo se ne daju lako svojoj „lakoci“.

Ima neki kvrc kod ljudi. Sve je super, sve je sjajno na prvi i drugi pogled,  onda negde u nekom cosku na treci spoznas rupu, prazninu koja zjapi i proguta prva dva pogleda. Tako bih mogla jos da redjam primere, koji nicemu ne vode. Svi mi konstatujemo stanje, ponadamo se da smo bolji i idemo dalje. Osmeh je vec poceo da biva ovde luksuz, osmeh, ne smajli i  selfi facijalis koji se srece na svakom koraku.

Beskucnici sviraju klavir, dele pice i placu. To su nova svetska cuda. Jedinoj zeni koja je reagovala na nasilje se ljudi zahvaljuju, vise od peseset je proslo okrecuci glavu. Cemu to, cemu takve vesti, da se mrzimo, da shvatimo gde smo, da shvatimo da nam ni parce hleba ne bi dali, a kamoli pomogli. Ljudi su zadivljeni reakacijama, jer su ponizili istu rasu. Beskucnici, kako stvari stoje nisu bezdusnici. „Kucnici“ imaju  briga za koliko da prodaju dusu. Ostali zaradjuju i na prvima i na drugima. A gde smo mi ostali?  Negde duboko u sebi, ako nas nismo izgubili u stramputici.

Vozic, pa sve u krug

Hajde sto pregrmih prijateljice, sa kojima samo sto sednes i pitas kako su, pocnu da pricaju o deci, te ovaj ovo, onaj ono i naravno sve u superlativu. Ok, kapiram, svi svoje najvise volimo , al aman stani i odgovori bar nesto u vezi sebe. Dakle, nije problem sto to pregrmeh, ali da se nadjem u muskom drustvu gde dvojica oceva razmenjuju boli u vezi podmlatka, nije mi bilo lako.

Dok majke klasicno hvale, ocevi zblanuti,  svako bi hteo svoju ambiciju da istera, „jer su oni…. a i nikada ne bi tako“. Dakle „deca“ svi preko 25 godina, niko ne pominje vec “ ljudi“. Zaboravlja se stalno, da su sa nekim svojim potrebama, karakterima, kriterijumima, pa cak i da su od nas savrsenih.

Ipak  mislim da se u uslovima  „na blizinu“, u pra kvadrata, sa tananim zidovima, tesko mogu razviti  stabilni roditelji. Kako stvari stoje u proseku, osamostaljivanje roditelja je mrka kapa.

Pocelo je da se para,  da zjapi.

„Dobar dan. Cast nam je da Vas obavestimo da ste srecni dobitnik….“ pevusi razdragan glas sa druge strane zice…„ Zbogom!“, pevusi moj sa ove. Uvek usred dva zalogaja, za vikend  u nedoba, koje je bilo jedno od zapovesti da se u to doba ne zovu ni poznati, a kamoli nepoznati. Dele se vecere, cebici, jastuci, putovanja. Raj na zemlji.

„Imate srece! Bas danas je specjalna ponuda, tako da cete sve ovo dobiti umesto za 1600 evra za fantasticnih 1200. Ako se odlucite pomocicete meni, da dobijem bod koji mi nedostaje, da kao najbolji menadzer odputujem na Bali. Danas imam srece, jer mislim da cete to bit upravo Vi“ ..razdragano izgovara slika i traka, pomalo nesigurna posle svih upotrebljenih taktika koje je naucula, koje su je naucili.. Razdragano krecem rukom do usiju. Proveravam da ne strizu, da nije to ta veza za pricu , ako mi se vec tako obracaju… Gledamo se sa osmehom slika sa trakom i ja. Ne zna na koju  stranu da  krene dalje. Ja slusam i dalje sa osmehom na licu.

„ To je neophodno svakoj zeni“, osmeh ne pada, a u ocima se vidi talas nadolazece panike. Sta ce dete, radi, mora da zaradi za svoju kiflu. Slazem se, naravno da je neophodno sve to, ali mi bas u ovom trenutku ne treba.

Odvazih se da vidim kako to izgleda, koji su to mehanizmi da pola penzionera juri po promocijama, ukljucujuci i bliznje rodjake. Pre nekog vremena jedva izvukosmo informaciju u vezi nekog cebeta od kamilje dlake, koje je  za fantasticnu povoljnu cifru od tri nule (u evrima) potpisao najstariji clan nase ekipe, preko 77 godina. Bese gvozdje vruce, jos i da se kuje. Demokratski pustih decu na prodavca, te sve bese reseno jednim pozivom. „ Slusajte, nemojte da varate stare ljude. Da ste odmah pocepali taj ugovor moje bake, da ne dodjem ja na promociju da sam cepam.“

Onomad kad behu plate do deset maraka, cvetala je prodaja magicnih krpa za 50. U najvecoj krizi pola Bg je pokupovalo serpe od nekoliko hiljada klikera, da u njima kuva vazduh, jer su plate bile taman za toliko. Toalet papiri i ostali detrdzenti se ne kuvaju i ne jedu, a i u toj cvrstoj valuti je bilo bilo isplacivano. Da ne pominjem posledje generacije savrsenih usisivaca koji i kuvaju kafu, za neku sicu, ali duga je bila na nebu.

Sad vidim, ide od konca do konopca, sta ti dusa zeli, samo se cifre ne menjaju, sve je za fantasticnih nekoliko hiljada.

Da li ima uopste sava, ili je i to imaginarno?

POREDAK STVARI

Znam ta stanja kad me uhvate. Nema tu, pustim da realno vreme dostigne ono sto se zgusnulo sa hiljadu dogadjanja, bez mogucnosti da se razradi emotivno,  i onda kada je sve dobro. Tako pustim sebi na volju i sve trpam ispod ove hrpe vesa, sa kojom se dogovaram vec par dana da se nadjemo na dasci, i hvatam komp. Ne pomaze ni bemislena radna terapija koja me ne privlaci, samo ono sto zelim.

Pocnem onda od posmatranja prirode  od osnovnih stvari, pa kazem, ma sve je luk i voda i sve je super. Stalozi sve to, mozda dodjem i do pegle da ispeglam vijuge.

…………….

U kamenu je voda, kazu, ako si dovoljno spretan da je iscedis. Neka ruka moze u njega  da zarije mac, bez krvi. Skakuce kao zabica, ali uvek posle toga potone za stalno. Zaseravaju ga golubovi kad je spomenik, a soli kupus dok  ga pritiska i ne moze da  ga dosoli niti zakiseli.

Kad postane pesak, stavlja se u sat koji ne kuca i ne pokazuje realno vreme. Uglavnom ono rovito, koje ako previdis pesak postane kuvano, a mozda i peceno. Od sitnog, onog najfinijeg se kriju oci, ako ga vetar uskovitla. Rasteruje kerove u coporu, pravi cvoruge, zuljeve kad se prenosi, a najbolji je kada se stane na onaj koji je lud.

Iz ociju ga isteruje samo suza.  Ona suza isterana iz oka i iscedjena iz kamena je voda koja  pamti , prica i slusa. Magicno ogledalo za zaljubljivanje u sebe, nekada iskrivljeno i koje priziva do dna bunara. Najlepse je sto neobicno prelazi u razne oblike, zivi siri se, skuplja i nestaje, na nebu probodena svetloscu pravi dugu. Hladna  moze da zaledi i krv u zilama, vrelinom cak i da opece, mada nema ni malo vatre u sebi. Poprima svaki oblik,   a slobodna sledi samo svoju logiku i tece negde ka uscu, ka drugoj vodi, pa cak i kada ponire. Okrepljuje i sveti, melje kada zeli sve pred sobom, pa cak i onaj kamen koji ispljune kao pesak za sat.

Onda je uhvati drvece svojim korenom, postaje hrana za ono sto pravi cist vazduh. Zgrabi koren i vodu i kamen, objedini, nasadi se drvo u najmanju pukotinu. Melje ga, crpi i daje ono sto kad udahnes, kazes…. evo ziv sam.

Uzela plajvaz od Labilne

Porez, Cipela, Krv, Urgentni, Sudija

——-

Zuljalo ga je kao uskla cipela kad napravi zivu ranu. Bio je pred pucanjem, da prokrvari i da potece krv, a on mora ponovo da je obuje, da gura nogu u istu obucu, jer nema drugu. Opet mora da  prica celu pricu, kao da je pred porotom, kao da je na sudu, a ona ce da bude suduja i da izvija svoju levu obrvu i da mlati nezaineresovano nogom.

Ceo zivot mu je odvela u pogresnom pravcu, podarila mu je zivot ali se  mesala u sve njegove izbore. Nekada je bio mlad, nekada je  mozda bilo svrhe da joj se verbalno usprotivi, mozda ne bi platio tako veliku cenu sa  haracem,  porez koji mu je stezao omcu oko vrata. Mozda, ali od nje nije mogo da pobegne. Rasturila mu je jedinu ozbiljnu vezu i oterala ljubav njegovog zivota, jer nije znao da se postavi  . Njegove devojke nisu bile nikad dovoljno dobre za njega,  nisu bile dobre za nju, kako je shvatio. Sada je bilo besmisleno da izgovara sve ono sto je trebao mnogo ranije.

„ Javili su ti da su me odveli na Urgentni!? Zar nisi mogao ranije da dodjes?“  Gledao  je bespomocno u telo koje se smanjilo na meru deteta.

„ Nisam mogao, kevo, znas da ne mogu da dodjem tako brzo. Ovde sam sad !“.

„Da, da  nisi mogao….nisi ti bio kod kuce sinoc  a mobilni ti nije bio ukljucen. Opet si sa onom ostrokondzom iz mladosti…“

Gledao je pravo u oci, gledao je da u njima pored starosti pronadje i nesto drugo, nesto sto bi mu ipak probudilo sazaljenje, ali nije nalazio. Sve joj je obezbedio, odavno je shvatio da je njena ljubav prema njemu  bila ustvari sebicna ljubav. Krv nije voda, ista je njena majka a sada je i on postajao kao ona.

„ Svi rezultati su dobri gospodjo, nema nikakvih promena. Nije bilo potrebe da dolazite, samo da popijete tabletu za pritisak i smirenje..“ izgovarao je nervozno mladi lekar obracajuci se povremeno i njemu. „ Ne brinite, nece se ponoviti. Platicu Zani da predje da zivi kod tebe i da vodi racuna o terapiji“  pomirljivim glasom je recenicu zavrsio gledajuci je pravo u oci. „ Necu da zivim sa kucnom pomocnicom…. mislila sam da ces ti…“. „ Ne mama, necu ja, bices dobro!“

Prvi put je pognula glavu  izgledajuci kao optuzenik koji je cuo presudu, a ne kao sudija koji je godinama krojio njegov zivot. Ovog puta joj nece dozvoliti da izgubi Maju, previse dugo ju je trazio da bi sada ponovo ucinio isto. Spustali su strmom ulicom pored Urgentnog centra dok su jedna kola hitne pomoci projurila pored njih. Nadao se da ce  oni sticina vreme. Cutala je i gledala u cipele dok je i koracala polako pored njega.

…………………………………..

KAMEN,VATRA, MINDJUSA, OGLEDALO, SIMSIR

Bezemljasica, Grof, MG, Mojra, Crno na belo

 

LEPOTA JE LEPOTA I PORED SVEGA

Dan kao i svaki drugi, promice polako ali sigurno, zajedno sa  ljudima koje okrznes pogledom i shvatis da vidis i vise nego sto mislis.

Covek u posti,  stariji covek  veoma spretno koristi slusalice i bubicu dok se javlja na telefon. Tihi, Prle i citava ilegala se zavukla pod kozu tokom sluzbe. Prica spretno kao u  rever. Sportska gradja, utreniran i neupadljiv, prototip onih koji su ispijali kafe po holovima hotela, nezainteresovano udubljeni u neke novine ili zavaljeni u nekom  poludremezu u soc-separeima tog doba. Setih se Juge i kelnera koji je  motao cubu po citavoj glavi od samo jednog pramicka kose, koji je kretao iza desnog uveta. Uvek  je masna kosa  bila prilepljena i tacno tako rasporedjena, da pokrije celo i da se pramen zavrsi tacno iza levog uva.  Taj je znao takve i  na mig im je menjao prazne soljice kafe. Ali Juge odavno nema, odali je takvi kao sto je on. Sada se tamo jede azijska hrana, ide u biblioteku sa plavom kartom, a svako vece je knjizevno vece Dostojevskog.

Sledeca osmatracnica je  pumpa. Pored rukavica, da  sam  istreses crevo u rezervoar rade  i sluzbenici, da prostite, da vam isto oni istresu. Na mojoj pumpi u poslednje vreme rade sluzbenice, pa je to nekako i simpaticnije.  Dakle, kad je  guzva i dok groznicavo procenjujes koja ce traka da se pomeri, odjednom shvatis da si potpuno u zemlji  Napoleona.

Covek soji pored automobila, ne pada mu na pamet da bar otkljuca rezervoar dok se ne oslobodi  neka od radnica zaduzena za „prljave“ poslove. Dakle, ok, hajde, njegovo pravo. Posle procedure tocenja je refleksna radnja, da jos jednom otvori i proveri da li je rezervoar  dobro zatvoren. Nista od parole, cistoca je pola zdravlja i ebola je na svakom koraku, pa ako je cuvao svoje prstice da ih ne isprlja, opet jeste.  Dobro, kud ode june nek ode i uze. Onda polako, osmatrajuci ponosno kolonu koja je iza, laganim i odmerenim koracima prilazi kucici za placanje. Ne bih sad tu da duzim, bila je dobra pesma i izbrojala sam nekoliko puta koliko ima spratova zgrada pored pumpe.  Pri povratku je primetio nekoliko listica na brisacima, gde mi je doslo da priskocim i da mu operem  na brzaka stakla, bolje to nego da ugleda neku fleku… Vezivao se jos neko vreme , mozda je zapisivao i kilometrazu ali ode konacno, te svi odahnusmo.

Samo sto se rastadoh od jednog Napoleona, iza coska me saceka drugi u ulozi pesaka u niskom startu. Stanes, lepo kao covek,volim zivotinje pa i zebru.  Znam ja da nema nista od postovanja zebre usred zemlje Srbije (koja zebra da se postuje, kad se nista ne postuje, pa cak i kerovima seku sape), da se iskonski strah uvukao u noge, ali tu dolazi do dramskog preokreta. Kad  je shvatio da ce dobiti postovanje, i on i zebra, odjednom  usporava.  To izvijanje kicme, taj gizdavi hod pauna  dok se gledamo onako  preko nisana je stavljen na  ono slow sve dok nije shvatio da vozac iz suprotnog pravca i nije tako ljubitelj konja, a ni onih na zebri, te nastavi zurno trceci dalje. Tja, sto ti je covek, cas se siri, cas je manji od misa .

Enigma na sledecem semaforu. Mozda resenje doticnog problema zahteva malo vise prostora, ali posto je jos uvek u fazi eksperimentalnog posmatranja, nije lepo izvlaciti zakljucke.Ne znam zasto vecina  muskih vozaca kopa po nosu  dok ceka na semaforu.  Neki postotak kopa i po usima, ali to je isti instikt avanturiste i pronalazaca. Doslo  mi je danas da upitam jednog : „ Komso, nadje li nesto u jami?“. Osmotrio je ulov  i nezadovoljno ga izbacio kroz prozor.

Putesestvije se polako priblizava kraju. Na keju zena skilji, gleda kroz trepavice ali ne zato sto ne vidi, nego iz zlobe. Ceka nekog, kao da ceka da dogovori neku prevaru. Otvorice ona normalno oci, kad taj neko dodje, mozda ce da se i nasmeje ali dzaba je to. O njoj vise govori  stisak usna i ociju u stanju kada misli da je niko ne vidi, nego hiljadu osmeha i sekvenci naucenih uloga.

Najlepsi deo, potez od  Sarana do Radeckog. Od rampe kod Radeckog, prestaje urbani deo i foliraza , zapahne neka svezina i mir. Priroda ucini da je sve prirodno.

问我有一个题

Trebala bih da naucim da tumacim ove kucice. Sto da ne, sa njima ne bih imala problem. Nemam problem da prihvatim tudja, pa cak i bajkovita stanovista, bez potrebe da dam poslednji sud, da li je tacno ili ne. Mogu da saslusam, razmislim u sebi i nemam poteskoca da prihvatim, da sve na ovom svetu ne mora da se dodirne, omirise i proba, da bi bilo zapisano u knjigu postojanja. Mogu razgoracenih ociju da citam o cakrama, aurama, samadiju, Lemurijancima, Atlantidjanima, vanzemaljcima i ostalim stvarima na rubu znanosti. I o bioenergiji, raikiju, teslametamorfozi, prenosenju misli na daljinu, o intuciji i da trazim vezu izmedju slika Ilije Bosilja sa ljudima od po nekoliko metara i sa cetri ruke. I nista me to ne  opterecuje i ne plasi,  ne gura me ni preko linije, da nisam ovde, a ne zatvara vrata da mogu da budem i tamo, nego nekako vesto balansiram tacno na ivici sa budnim ocima i mozgom.

Ali strah od nerazumevanja nekih, sto mogu da cujem i dodirnem, od stvari koje ne razumem u ophodjenjima i tretmanima, mi dizu kosu na glavi. Preispitujem se toliko da pocnem da sama sebi licim na dzelata, koji zakiva eksere pod nokte svesti, da se ne ogresi, da prizna da umislja to sto vidi i da ne tumaci  nakaradno.  Stalno trazenje znakova pored puta, da sam ja ta sto gresim  (i pored znakova sa druge strane o koje se saplicem ), kad mi tako bludne misli padaju napamet. zato bi neko nekog cisto onako ili ovako, cisto iz potrebe inetersa ili iz zajebncije,  onako pausalno ili po navici  povredio. I ne znam sta da vam kazem ljudi, stvarno ne znam, kako da se izborim sa tim. Povlacis se , povlacim se od ljudi, od vecine da ne gledam, da ne vidim to sto vidim, to nesto sto je mozda sa druge strane crte i sto se mozda zove intuicija, ili podsvest ili ….izmisljam svetove za sebe, tumacim, bojim u bolje ali ne iz potrebe samoobmane. Ali je tocak uvek ispred, uvek isti i licim sebi na hrcaka koji se vrti u krugu. Svesna sam da smo samo nesavrsena bica, a i pored toga se uplasim, kad mi glavom pored svih mogucih obelezja nesavrsenosti prostruji i misao da ima dosta  nesavrsenih, sa savrsenim osecajem kako da drugome nanesu nespokoj, blago receno. Ali dobro, evo novi krug je predamnom..

TRECI KEC IZ RUKAVA

Tri godine blogoradam, malo sam  moj a  sad word . Wauw, jos i press.  Tri, masala, nije juce za tihu neznu i povucenu, a pre svega odmerenu. Koristim vec nosu,  tako da  je nekontrolisano  izlucivanje poprilicno svedeno na meru.  Bar se tako dozivljavam. Ponekad, priznajem,  citam sebe unazad. Pomislim nekad, ima tu i nekih dobrih stvari.  Volim sto sam ovde , mozda je postenije da kazem, volim sto ste tu.

…………………

Bilijarski sto

Nadjemo se neocekivano, ni sami ne znamo odakle baceni i kojim sve udarcima  pomerani, na nekoj  putanji loptice ka konacnom odredistu, ka nekoj rupi.  Partija  tako pocinje i tako se  zavrsava. Loptica protrci po terenu, ponekad sporo, cesto prebrzo. Sudara se sa ostalim u istoj igri,  nekima  se ispreci, mnoge samo okrzne i napravi povoljnu situaciju za igru…   Partija slucajna na prvi pogled ali unapred isplanirana, ne od strane nas, koliko god se mi upirali,  malo se mi tu verovatno pitamo. Ko ce gde da se ispreci, zasto,  kako, su pitanja bez logicnog odgovora.

Neko zapocinje  igru,  ubacuje na ravnu povrsinu vremenskog stola,  pazi koju kojom brzinom da pogura, kojoj koju prepreku da stavi. Neke idu zajedno u jednom pravcu, neke u suprotnom, srecu se mnogi ali mnogi samo prodju na pristojnoj razdaljini. Partija  dobra, ili ne , zavisi od medjusobnih prenosenja energija. Ima obrta, neocekivanosti, a i zicer kombinacija. One kao i uvek, mogu da se promase. Dobro na prvi pogled moze da vodi u pogresnom pravcu,  nepredvidivo  ka dobrom.  Bitno je da se  ima dara za igru, decju i dobronamernu, da se daje i prima energija  i ljubav, jer svi su sa istim predispozicijama, na istom terenu. Samo energija vodi napred.

Smisao igre nije puko pogadjanje rupa, mada ima i takvih pravolinijskih kretanja.Vreme prelaska od tacke a do tacke b nije ograniceno. Nekada se meri sekundama, moze i vekovima, ali ako nije doslo  do pozitivnih razmena  energija,   igra je monotona, ali je igras. Mnogi  se   zature blizu margina, po nekim coskovima do  kojih se tesko dolazi i odatle posmatraju komesanja.Verovatno ne bas zadovoljni sto nisu u samom centru zbivanja. Mozda su bez boje, bez  unutrasnjeg magneta kojom bi privukle ostale.

Druge, zive, jarkih boja , pri svakom udarcu,  poskoce, uzdrmaju, razbucaju jos tri sledece.Pomere igru, unesu  zivot i dinamicnost. Cesto pomognu, da se drugi ne ukopaju i ne stoje uvek na jednom mestu. U svakom slucaju ponesu dosta energije od drugih, daju drugima svoju, uticu  na neki nacin i na svoju i na tudje sudbine.  Izgledaju kao da su sami kovaci svoje srece ili nesrece.Ima i zivih bombi, koje sve raznesu, a uglavnom i sebe u nekom ludom tempu ka cilju.

Nesto  diktira sve moguce udarce, planira kombinacije susretanja, presretanja. Kraj je smestanje loptice u neki otvor.Posle raznih sudaranja o druge ljude i sudbine, noseni nekim nama nerazjasnjenim pravcima i stramputicama , skoncamo pod nekom cojom,  travnatom ili zemljanom. I cuje se poslednji otkucaj , poslednji udarac. I kada odu,  na stolu ostane  poneka loptica koja se kotrlja zahvaljujuci tudjoj energiji i ljubavi. Mozda kao dobri igraci budu ubaceni na visi nivo igre, neki losiji se vrate na pocetak da nauce nesto i isprave greske, ponekad se mozda i sretnu na istom stolu iz raznih ranijih partija. Uglavnom svi su istih obelezja, slicnih predispozicija.

 

 

Meri se sekundama

Kada bi postojala  Last Minute opomena za greske.

Last Minute da popravite zivot…….hvala primljena informacija.

Last Minute da dan bude dobar. …ahh, hvala.

Zvrrr……Last Minute da ucinite nesto za sebe. ……….ahh, koliko jos imam vremena za tu ponudu?

Nije to Last pobeglo mnogo od znacenja u drugom jeziku. Teret minuta, teret za odluku, za delanje.

Ovako, sve je First Minute, tako i ostaje, dok ne postane nekim cudom  Last.