DA NE OKASNIM DO ZIME

Koga nema bez toga se moze, bilo uvek a izgleda i ostaje. Donekle tacno, odnekle krivo, zavisi u kom kontekstu. U ovom sa blogom moze,  jer se „bivalo“ iz potaje, bila sam tu negde. Sa  „umstvovanjima“ posle toliko vremena mi ne ide. Moj odnos prema svemu je dnevnicki, pa tako da rekapituliram, malo i kapituliram.

****

Prvo u pogledu da „lazem kao pas“, a mislila sam da ne lazem. Rekoh onomad da bih prozorski deo investicija dala za kubanski pesak, ali ne bese tako. Dadoh investiciju za prozor, infekciju ociju od prasine i za krs, koji se bogami vukao poprilicno. Ponosno se gledamo svaki dan.

****

Nisam imala osecaj, kao sto vecina kaze, da se tek na kazanu oseti kako smo sicusni na ovoj planeti. Skromno sam svesna toga stalno, pa sam uglavnom trazila kamanje , odnosno lavu izvan staza za „slikanje“. Navukla sam  nekoliko nijansi i velicina i deluje prilicno depresivno, mrtvo, a ustvari je najzivlje kamenje u povoju. Ljudi  kupuju suvenire, odnosno  iste primerke na plasticnom postolju a unaokolo leze tone istog.. Valjda je poenta u natpisu, da se zna odakle je. Ja moje kamenje poznajem i bez natpisa.

tablet 097

*****

Jos jedna nepoznanica . Draz vecernjih toaleta  koja premasuje draz oblaka. Mozda i misao da svaki oblak donosi  kisu  a svaka toaleta  princa. Princeve ne sretoh…

tablet 463

ali kociju da.

tablet 165

On je izasao da se venca.

*****

Ali rado bih kupovala na ovoj pijaci

tablet 226

ovde sirila ves..
tablet 233

cekala berbu  u ovom okruzenju.

tablet 159

Balkoni su za komlekse

tablet 121

tablet 134

Meni je sve odgovaralo. Njihova lezernost , prirodnost i naravno hrana i pice.

telefon 123

Imas utisak da se psi „sire“ kao da znaju da su sa Sicilije. Ovaj pozira bas preko puta stepenica, na kojima su u fimu ubili kuma. Malo mase repom a malo se prevrce od vrucine.

tablet 456

Naravno, ima i tona  neodnetog smeca ( i to regulise mafija),  jos se sa racunom placa prilog  za istu, ali opet. Meni je sve to tamo odgovaralo.

****

Sada mi se „sire“ domaci vrapci, pokusavajuci da mi otmu od dorucka.

 

telefon 200

i doticni princ u belom.

telefon 237 Povremeno ga cuvam i nasa je ljubav pregolema.

Od leta su ostale slike na raznim tehnickim pomagalima  i naravno u srcu ili kako ko voli, u secanju. Ja sve nesto mislim da je secanje  uglavnom u srcu, mada su dokazali da je centar u mozgu.. Sto se tice zelenila, ne manjka ni na mom balkonu.

Sad je ostalo da u ovaj sat  zalijem  limun, avokado, ruzu, razno cvece, jagodu, petunije, kaktus, cuvarkucu, aloju   i  jos bezimenog bilja, pa na spavanje. Kad se oni balkoni nisu srusili, nece valjda ni moj. Sto je ljubav neka cudna kategorija, tacno svaki cvet zna koliko ga volim i tako uspeva.

I tako, koga nema moze i da svrati.

SANDALE SA MLADEZOM

Imala je na levoj  nozi  ostrvo grozdasto spojenih mladeza.  Pocinjali  su tacno na onom mestu, koje ne smeta da nosi sandale sa kaisevima. Cini mi se da su joj tojke bile malo iskrivljene , zbog nenosenja proteze i da su strcale pored dvojki, ali ne mogu da garantujem, ali sam prilicno ubedjena. Svesna sam  da slike blede ali emocije i neki osecaj iznutra ne , ne zaboravljaju se pa i kada ne znas za trojke . Necu sada da uzimam fotografiju, nevazno je  za  mrezu secanja , za niti sa kojima je prirasla negde u nekoj pretkomori koja kuca. Niti  sa kojima su pricvrsceni mnogi dani u proslosti , koji su oslonac za danas. Odavno sam prerasla broj godina , koji je racun na kamenu, a bila je starija  od mene. Ne znam zasto, ali bas danas je bila slika nje, slika koju je probudila jedna obicna otrcana serpa, cija se rucica vec odvalila. Serpa, kojoj se toliko smejala, jedna iz seta  neke kopije Cepterovih za  dvesta tadasnjih maraka. Ona ih je nasla, pozajmila novac i odvela da ih kupim.

I nemoj kevo, nemoj da mi pominjes Cepter i serpe za ceo zivot,  one koje ce da nas nadzive. Bas me briga za njih i za sva dinstanja ovog sveta na pari.  Ova se koristi dok se ne raspadne.

DOSEZANJE VISINE

Lancana reakcija od hrane preko mirisa   je dosla do kvake. Nije 22 ali moze i da bude. Neki neodredjeni miris metala me prati neko vreme. Mesingane kvake koje sam u detinjstvu glancala nekom pastom za visi sjaj. Starinska izlizana mesingana  kvaka  na vratima kuhinje, koja su za sobom ostavila zatvoren svet detinjsta.

Bila sam jos onda privilegovana da smem da upalim crvenu Moravu  sa filterom. Ne znam ni da li danas postoji ova marka cigareta, ali cini mi se da je bila crvena sa filterom i zelena bez. Nona nije branila, verujem da je bila mudrija od clanova nekog psiholoskog seminara i nije bio problem da mi dozvoli da upalim za nju tu Moravu, koju naravno nisam umela da upalim, vec samo da prinesem plamen sibice do vrha cigarete. Kasnije se nikada nisam igrala sa „Bobi“ stapicima da drzim cigaretu u ruci. Palilo se kada dodje komsinica Vida na kafu kod gospodje Jelene. Sta su one pricale i o cemu,  mi nikada nije bilo vazno jer sam za to vreme prevrtala poklopce kod Singer masine, samo znam da je rado Vida dolazila, ali mislim da nikada nije svracala na usput. Uopste , tesko su kod None  svracali na to usput za traceve,  jedino sto znam da su voleli da dolaze i da su bili uvek za nijansu ozbiljniji i dostojanstveniji, a razgovori sasvim bez onih saputanja koje sam vidjala po njihovim dvorisitma. Ja sam onako cupava pajala po komsiluku kod svih, cesto zbog toga i dobijala objasnjenja ( ne idi, ne smetaj ljudima, nemoj da pijes vodu po kucama ).

Vidina kuca je bila blizu nase gde je zivela sa dva sina i muzem mehanicarima. Vecito su se tu muvali neki krsevi od automobila a dvojica sinova sa umazanim rukama u plavim manitilima su najsladje na svetu jeli  cvarke ili girice iz novinskog papira. Praznik je za mene bio kada se malenkost prisljamci a tamo kod njih bih pojela i masni papir. Bili su plehani tanjiri, neki polu iskrivljeni meni mnogo interesantniji od porcelanskih kod kuce.U zimskom periodu bih bila presrecna kada bi se scucurila negde pored furune, a oni su prvi imali  i “ tv u boji” . Plastika u tri boje, plava za nebo, zuta u sredini i zelena na dnu je  pravila voditelje  dnevnika u indijance. Imali su prvi i one plasticne leptire za zavese, a vec plasticne banane i voce na stolu da ne pominjem. Vidim proizvode Kinezi ponovo modne krikove od onda. Verovatno je kasnije pala od None neka zabrana, ali sam jedno vreme smela da smugnem kod njih u vreme rucka a onda bih se cudila, kako oni jedu jednu hranu a ja neku kuvanu drugu. Zavera je bila shvacena kada sam uhvatila serpicu koja se spustala kroz prozor.

Prva ljubav mi je bio Vidin  sin, momak od nekih osamnaest. Dan danas se secam uzavrelosti obraza, lupanje srca   i ludacko gvirenje iza cioska kad bih uspela da pobegnem da se ne sretnem sa njim. Vec su poceli da me zafrkavaju,  jer to crvenilo je bilo jako ocito a sa njim sam se bogami borila i sve do neke svoje dvadesetpete godine.  Proklinjala sam i zdravu hranu i vitamine jer sam vecito bila zdravo crvena a ne bledunjava, a tek kada me pukne stid onda je sve prelazilo u bordo sve do usiju. Bila sam dete mozda drugi treci razred a on vec momak sa devojkama. Tada sam prestala i da odlazim da se igram u njihovom dvoristu.

Vida  mi je bila ideal u visini. Zasto sam bas nju zafiksirala da stignem u visini  je postalo jasnije tek mnogo kasnije. Odselili  smo se iz tog kraja par godina kasnije,  mnoge kuce su i bile srusene i ljudi su bili raseljeni, naravno prohujala je osnovna, gimnazija, fakultet i krenuo uveliko zivot sa  dvoje male dece ali me je nesto posle toliko godina nateralo da pokusam da saznam sta je sa njima.

Lep komleks zgrada je bio prucen na tom mestu, a ja sam i dalje u glavi imala niz kuca i  sasvim drugaciju sliku koju nisam dala. Kako to biva, slucajnost, saznala sam nekako gde su bili raseljeni i kako se samo meni desava u potrazi za uspomenama, nasla sam ih. Iz ove pozicije je i to odavno proslo vreme, ima vise od dvadeset godina kada sam se nekako obrela u njihovoj kuhinji sa dva mala deteta.

Vida je bila patuljak rastom, nesto malo visa od njenog unuka koji ide u 5 razred.  Bila sam primljena kao carica, osloljavana titulom, „vidi mala A je“, svi su me gledali, oba sina, njihove zene I deca  kao neko veliko svetsko cudo. Najlepse slatko, najepse case iz vitrine i sve ono nebitno sto sada i ne pamtim.  Isped mene je i dalje bio samo plehani tanjir sa nekim giricama i saznanje zasto sam zelela da budem tako visoka. Ostavila sam uspomene onakve kakve su bile i nikada se vise nismo sreli.

Širina šrafcigera je nekad veca od širine diplome

Ne znam da li bi mi razgovor sa akademikom tih sat vremena bio intersantniji. Akademikom, ne zato sto je bio sa  A kad? e Mijom, nego sto to budi u podsvesti jednu lepezu barsunastog znanja iz raznih oblasti, zacinjenu odmerenom kulturom i osecajem za sagovornika i sposobnoscu da se drzi paznja u interesantnom neopterecujucem razgovoru. Aaa? serendam malo. Ma nema veze, nasi smo. Dakle, sto sam covek rece“ Imam sedam razreda osnovne i knjige za osmi“ a od psihologa je ocenjen sa „ onaj iq, kako se kaze mi je nadprosecan“. Dobro, nemojte sad da mi objasnjavate da obrazovanje nema veze sa inteligencijom, videla- iskusila – znam , ali prosto onako medvedastog sa titulom dr stolar , moram da uporedim.

Jebem li ga, ocito je dobar i sa socijalnom  a cini mi se i da ima i dobru emotivnu inteligenciju. „ Sve ce to da zategnemo, namestimo, nema sta da brines !“ Znamo se vise od deset godina i to iz  nekog poprilicno gadnog perioda mog zivota, a dobro se secam da me je i tada znao da nasmeje. Uopsteno sam na ratnoj nozi sa majstorima, kao i svaka „mala od macole“. Takav mi je karakter, sve moram da probam, vidim i uglavnom pokusam a i da „ smatram“. Nocna mora sam za priucene handverkere koji mi na pitanje „ Jel moze ovako?“ ( a znam da moze) pocnu da izvode treci  koren iz pi broja na osmi, sa osvrtom na Kantovu estetiku , sa zakljuckom „ ne moze, jer..“. Ondan obicno objasnim, vidi ovako, ovako, onamo tipl a tu .. ( sa sve crvenim noktima i karminom). Ako hocete da mi verujete, verujte, ako necete ne morate, ali je jedan posle mog malog traktata u vezi cene u inostranstu i trazenih „ Stopedesjat baksov“ ili ti dolara za neuspesno popravljena tri prozora i dve sarke (sa stetom- izgrebana vrata, jer je kucni ljubimac Ben, po zanimanju lovac na medvede, bio zatvoren u sobi tih par sati) hteo  da udje u plakar u nadi da se dokopa kucnih vrata. Rekoh „ To je orman, a tamo su vrata, a ovo su pare za trud koliko treba. Do svidanija“.  Iovako sam sve vreme merkala samo njegov alat i busku, pa da sama zavrsim to sto treba da se on ne povredi a  i da ono moje kucence ne pojede inventar.

Da krenem sa pricom konacno, ovo je onaj majstor koji pogleda, pa se pomeri, pa opipa sacurdom ko lopatom, pa sa druge strane osmotri pa kaze “ vidi, moze ovako..”. Nadenuli smo mu nadimak  iz miloste Medjed, jer je gromada od coveka. Obradovala sam se kad sam ga nasla konacno i setio se odmah „ Ma znam adresu tacno”. Saznadoh za tih sat vremena i kako izgleda ugradjivanje bajpasa, kako izgleda razgovor sa psihologom za invalidsku penziju, kako je snajku vodio po Trsicu, kako procenjuje ljude. Samo sto nije i pomenuo neke latinske poskocice. „ Ugradise mi trafo stanicu, pun sam zica a ne mogu da dobijem invalidsku. Ma da ispijem te lekove, pa da predjem na moju medicinu. Vinjak, pa pivo, a ako je vrucina mera je do gajbe, ali  nikada se nisam napio da baljezgam, zanosim i bauljam“.

Zdrava pamet i visprenost, retka kategorija, prirodnost koja se krije iza te neukosti pa omogucava da  kaze sve sta hoce i kako hoce bez uvijanja. Jutros je bio tacan, zora rudi, osam sati i zvono.  Ustaje u cetiri, pet. Dok je on kuckao po vratima ja sam cukala po tastaturi a znatizelja ga je dovela sve do mene, da vidi sta li ja to pisem. Dzaba, video je samo  naslovnu nekih novina.

SMRKAVANJE A ONDA DAN

“ Gde ces.., ma daj ga ovamo da ne cuje keva….“.  Usi mi strizu u 3 sata nocu, cuj da ne cujem. Cutim jos neko vreme da  spoznam sta me ceka od noviteta ali ne mogu da shvatim. Elegantno se pojavljujem i imam sta da vidim.

“ Ma vidi ga, on je beba, nema ni set meseci ( beba -tele primedba autora)“. “ Stvarno gde cemo sad sa njim, niste normalni ! “ „Ma ne,  samo do sutra. Sigurno se  izgubio  i verovarno ima cip. Sutra cemo da ga..“  ne slusam vise nista, koji cip i koji bakraci.  Bilo kako bilo, nije naravno imao cip, naravno da ga je neki skot od gazde izbacio na ulicu u nadi da ce ga neko zbrinuti. Kavkaski ovcar nije lutka za kauc, to je igracka za malo ozbiljnije igrace.

„Mrki, dodji vamo“ smrklo mi se pred ocima samo na pomisao ponovne jurnjave radi udomljavanja. Pre osam godina sam sa nadjenim stenetom stajala na pocetku Knez M sa sve zenama iz Orke. Svima je kucence bilo slatko, ali niko da ga uzme. Uspela sam ipak da ga dam u poznate sigurne ruke .  Potraga za gazdom od Mrkog je bila mrka kapa. Sada je slobodan u dvoristu po zanimanju cuvar vredne mehanizacije. Mislim da se isto zove, jer je to bila molba BB u muskom izdanju.  Proslo je skoro mesec dana i koliko god u prvom trenutku izgledalo strasno negde mi je milo kada cujem pitanje “ Sta mislis, da li bi nas se setio? Mislim sada bi ali kasnije“. Zapatila sam ono nesto sto imam i kod moje dece koji su  ljudi citavi. Ima duse, sto se kaze u nama ali ponekad smo bas teski jedni drugima.

Dragi dnevnice, moram da azuriram informacije i to dokumentovano jer me ponekad bas mrzi da trazim fotografije po kompjuteru. Dakle, bitni clan nase podruznice, na pocasnom mestu je bila Njanja. ( ubedjena sam da je neka reinkarnacija).  Pokupila sam je sa ulice.

slike 063

Sledeci koji me je definitivno odredio da nisam mackarka, jer jos ne mogu da prebolim Mici. Pokupili su je sa ulice.

Fotografija0049

To je ono najsvezije

da imali smo mnogo ljubimaca.

PAUZA IZMEDJU DVA SNA

 Svaki tovar stigne tamo kuda je krenuo. Dodje do odredista a ako ostane zaboravljen onda mu nije sudjen taj put .Stigne i tovar i prtljag. Ostalo se odbaci, kao i samar.

Klepetanje tockova je lagano uspavljivalo dok je pred ocima promicala zemlja sa svime na njoj. Nekim ustaljenim ritmom se smenjivala  divljina sa pitomim predelima cineci nerzdvojivu celinu nemog filma koji se davao sa druge strane stakla. Tu i tamo po neko svetlo kao svetionik na zelenoj pucini. U tom nekom polubudnom stanju se lik mogao utopi u sliku iza stakla a ostati i na sedistu pored prozora..

Svi putnici su  trazili udobniji polozaj njisuci se u ritmu skalemerije koja ih je vukla.Kupe je bio klasicne standardne velicine, dovoljno udoban za opustanje do cilja, ako nemiri ne izazovu  neprijatnost boravka u zatvorenom prostoru.Mladja zena sa kojom je razmenila par reci pri odabiru mesta  je, misleci da spava  naslonjena na staklo, pronicljivo pomalo neprijateljski posmatralna  njenu  opustenos koja je sada izgledala jos  veca nego kad je spazila pri ulazku. Nije ni  mogla da predpostavi da je  istom merom bila primecena   jos na stanici dok  proverava svaki detalj karte, nepoverljiva u salterskog radnika. Vreme, mesto i destinacija . Budnost sa kojom je drzala sve pod kontrolom  je stitilo od neplaniranih slucajnosti i neprijatnosti. Skupocene kofere je doneo taksista i posle brizljivo  odabranog  mesta,   spusteni su tako da  su precutno predstavljali za nju i najvecu vrednost u kupeu, pa cak i od ljudi koji su bili ispod njih.  Cudila se saputnicima, njihovim prtlajzima mada je nesto govorilo da je ipak na pravom mestu koliko god da je smatrala da je odudarala od okruzenja .Cak je izgledalo da je sve to bilo mozda dobro poznato, mada bi ponekad  cudno pogledala sve oko sebe. Dobila je mesto koje je zelela a posle vec desetog  sata voznje nije mogla da nadje odgovarajuci polozaj i da se opusti.

Do nje se  u ogledalu ocrtavalo koscato lice starije zene koja je zanesena svojim problemima pokusavla da  zaspi. Zaspala je odmah cim je sela, ali se trzala na svaki sum i uplaseno  proveravala da li je na sigurnom. Svaki put se naginjala ka svojoj saputnici  koja je pazila vise na svoje kratke cizmice, nego na staru gospodju koja je mogla u svakom trenutku tako usnula da se prevrne. Svaki put kada bi  usnula,   glava je vukla na dole tako da je izgledalo kao da zeli da joj spusti u krilo. Kad bi dosla do tacke da se jednostavno opruzi bi se iznenada trgnula.Izazivala  je neko sazaljenje sa svom lepotom koja je izbijala iz njenog usahlog lica. Uhvacena u mrezu vremena nedovoljno spremna da se razvije iz uplasene devojcice skrivene duboko u njoj, bi se nehajno ispravila. Imala je neki odlucan izraz u vezi ozbiljnosti puta.Njeni trzaji bi uznemirli sve u okolini i jedino resenje je bilo da konacno spusti glavu u krilo  saputnice i bezbrizno zaspi,  mada mogucnost u taj preokret nije niko mogao u kupeu da zamisli. Ona se trzala i ponovo uspravljala, mladja zena se nervozno meskoljila  i gledala na drugu stranu, nespremna da bilo sta  izgovori, pa cak ni da shrvati normalne okolnosti putovanja u kojima se  tako nesto dogodi.  Starica bi tada nesto nepovezano pricala o zivotu sto nije nikoga u tom trenutku interesovalo. Svi su bili u nekim svojim mislima.

U odrazu u prozoru  se ocrtavala stranica casopisa koji je  covek poznijih godina na sedistu preko puta listao. Izgledao je  potpuno nezinteresovan za sve izvan stranica knjige. Ocito je sebi za ovaj put odredio neku strucnu literaturu koja ce prekratiti ovaj put kroz noc.   Samo povremeni nervozni trzaj nogom ili izdignuta obrava  pri klecanju usnule zene je ukazivala da je duhom ipak bio potpuno prisutan Ii zatvoren u tom vozu, tom kupeu, tom mestu I da nijedan list iz nijednog strucnog casopisa nije mogao da da savet koji bi bio delotvoran u tom trenutku u kome se nalazio. Pomalo ljut na obe sto ne mogu da nadju neki polozaj kako bi prekinuli to nevoljno trzanje.

Lik iz prozora je bio duhom delimicno tu a delimicno slobodan negde na poljani.Kupe se sa skripom otvorio . „Karte na pregled, molim lepo..“

………………

Zacula se skripa vrata koja je prenula iz sna ali ubrzo je ponovo zaspala.Mesec je obasjavao sve tako jasno, da je pruzao neku sigurnost u toj nepozatoj oblasti. Probudila ju je rosa koja se  slivaja niz obraz, mozda i suza od sna koji je uplasio.  Voz se gubio u daljini.

………

Skinula je sesir, rukavice i narucila pice.

20131127_124515

 a onda razmisljala o snu. Naravno resenje je lezalo na stolu a u staklu se nije oslikavao njen lik. Bio je dan.

20131127_124633

Ne boj se

Nesto se pitam koliko se taj lanac dnk zavrnuo i zaneo i kao “geneticka odrednica za specificni bioloski razvoj stanicnih oblika zivota i vecine virusa”  i kakvi  su se sve bolesni kodovi ugurali negde izmedju. Onaj prvi kec iz biologije u gimnaziji me je tako trgao, te sam savladala strukturu cveta i ostalih latica, ali izgleda  ove serpentine ne. Uvalilo se  tu nesto izmedju, kazu naucnici, izmutiralo ne samo u dnk nego i sire. Mnoge mutacije su tek u najavi, a staromodni modeli ne piju vodu vise.

Mutacija bajki  je neminovna sa razvojem … ( tri tacke, ne znam cega) „ mladi kralj se izborio za ruku svoga odabranika i sretno su ziveli sa  hiljadu  klonova” ili u smeru “ kraj se nasminkao i obukao svoju najlepsu usku mini haljinu i krenuo sa svojim deckom da odabere model mame koja ce da mu rodi dete”. Nemam ja nista protiv bajki ni haljina, nego eto  malo razmisljam o deci, novim decjim zanimacijama i sportovima  i o jednom malom decaku koga sam imala cast da upoznam vracajuci se sa sajma knjiga.

Kako bi sada mogle da se shvataju bajke sa ovim izmutiranim genom.

Pepeljuga – tu bi naravoucenije trenutno moglo da bude: montiraj nokte i ostale solarijume i cekaj svog baju sa kocijom od argele konja.Ona jadnica sto baulja po kuci bez sminke i  u shit gardarobi nije  drugo ni zasluzila. Neka ceka svog princa koji sigurno doci nece, jer bundeva je bundeva a vile ne postoje.

Crvenkapa je bas jednostavna za shvatanje. Posla crvenkapa u sumu i kod bake naisla na vuka. Vuk je pojeo i tacka. Sta bre ima da se lomata po sumi sa korpicom i branjem cveca. Jel beres? Pa evo ti cvetak zaboravak, pojeo te mrak kad hoces da budes humana. Bake se traze u starackim domovima a ne u sumi.

Ruzno pace je patilo medju rugobama sto je ruzno i muceno cuskano uvek na kraj. Mozda je ustvari ta bajka istinita i za danasnje vreme. Ruzno pace  pati medju rugobama curkama koje se silikonski pretavraju u travestite, dok se travestiti silikonsi pretvaraju u lepotice manekenke. jbg, mala dorada. Sta je posle od paceta labuda postalo i ostalo, nije ni vazno kad navuce komlekse od paperja.

Ivica i Marica..jao, zlostavljala ih baba u sumi! Za danasnje vreme bas bajkovito.Pa kome to sad da bude nesto kad ovamo i roditelji zakljucavaju svoju decu u podrume i nema prstic da pokazu dok ih slucajno ne nadju posle dvadeset godina. Zato ce cipiripi – čipi, da resi probleme.

Ne vredi, psiha mi se buni da kaljam uspomene na ostale likove iz bajki. Htela sam samo da napisem da mi je jedanu voznju  ulepsao mali decak sa najvecom knjigom na svetu, skoro vecom i od njega. Bio je na sajmu knjiga sa bakom i ovaj post je posvecen jednom malom Nebojsi, koji voli da cita i gleda slikovnice. Njegova je baka stedela po par stotina dinara da bi otisli i kupili knjige i tu ogromnu slikovnicu sa zivotinjama „za samo 700 dinara“. Nebojsa ne voli da igra komjuter, vise voli da prelistava na staromodan nacin. Cuva knjizice i nijednu nije pocepao. Ne sedi ispred tv i ne uci engleski ( kako sve cesce cujem da je jako edukativno gledati neke decje kanale i prikucati dete od 3- 4-5  godina za ekran). Niko ga nije u tome forsirao, prosto je on takav. Zaista zelim da mali Nebojsa ne dobije modifikovane bajke , gde su u carstvu sretno zivele dve kraljice ili dva kralja sa hiljadu klonova od dece. Volela bih i da nikada ne procita nista modifikovano, kao sto nece nikada ni procitati ovo sto sam napisla. Ali mu od sveg srca zelim da ostane u lepoj bajci u koju sam ga smestila u svojoj glavi, gde su bajke sa vilama, a deca bezgresni andjeli  okruzeni dobronamernim ljudima.

OSTATAK U SECANJU

Bio je  lep i zgodan muskarac, neobicnih crta lica i kovrdzave crne kose. Oci su imale neku saljivu notu, a bio je spreman uvek da bocne a bogami i da probode kada je potrebno. Promenio je zena koliko i carapa i verujem da sam najbliza u tvrdnji da mu je jedina mana bila sto je imao decu, mada se odlicnom ocenom veoma ponosio.  Tri pa dve, u dva kruga kao i u igri u kojoj je bio vican. Takav zivot boema deca tesko svare, a narocito sinovi, sa cerkama je lakse.Imao je dosta i mana i propusta a zivot mu se u starosti prilicno naplatio. Ipak u svemu tome nije bilo ni malo loseg, jednostavno bio je sav svoj.

Ako je verovati prici iz prve ruke, na samom mirenju pri razvodu je onako usred sudnice milozvucno pokusao da se pomiri „ E Sele, samo jos sad, evo cekaju one dve balerine. moramo da vezbamo  i necu vise obecavam, smiricu se.“ Ne znam, znam da je bio spreman na sve, ali mislim da je ipak prica malo doterana. Meni je to uvek iziskivalo osmeh, jer kao dete gledas iz druge pozicije i nisi tu za moralno osudjivanje niti poistovecivanje.  ( bar ne za ovaj primer). Prihvatis roditelje kao i ostale ljude, nesavrsene kao sto si i sam Rodjen je u Rusiji, na Kavkazu, bio je simultani  prevodilac ocu Grku i ostaloj ruskoj rodbini od malena. Na ovim prostorima se nasao  sa svojih 12 godina. Nestasnog duha i naravi proziveo je maldost burno, kao muzicar u  Grckoj, dospeo je cak do Italije pa i do Cirkusa Adrija. Ne znam da li mu je neka zelja u mladosti ostala neispunjena , ali posle pokusaja smirivanja u braku i Savremenom pozoristu na Terazijama, neuspelog mirenja u sudnici se „uozbiljio“. Za par godina je zavrsio filoloski fakultet i magistrirao i naravno kao najstariji student ozenio mladu studentkinju.

Posle su se redjale zene za ispomoc u domacinstvu a u  poslednju je bio ludacki zaljubljen.  Tri put bog pomaze, tako da to bese treca sreca  i brak sa Ruskinjom nekih par godina mladjom od mene ali nazalost vuk narav ne menja , pa tako ni nemiran duh svoje karakteristike. Kod njega nije bilo potrebno da se najavljije, kad god si tu ti si centar paznje i ljubavi. “ Ti bas imas pogan jezik, ti moras sve da kazes” je bilo ono probadanje do srzi , koje pamtim jer njegovoj maco figuri nije trebalo da se protivi. Onda bi me gledao onako ispitivacki dokle da ide da se ne zakrvimo, jer posle svih pesama i svirke gitare je uvek zavrsavalo  sa grande  raspravom za stolom. Moja deca ga obozavaju, i danas pamte jahanje konja na Arbatu i moje izguravanje iz kuhinje dok im pravi “ kartosku sa suvom ribom “( zamotanom u novinu i kupljenom negde na ulici). “ Jeste, sta ce da im bude, na tome sam odrastao”. Ako sam na nesto strasno ponosna, to je na to da sam ga dovela u Moskvu, mislim da mu je to bila jedna velika sreca u starosti. Natovarila sam  pun kofer knjiga, ispricao se sa svima na ulici koji su nesto prodavalai (tada mi je strasno zbog toga isao na nerve). Danas i sama pricam sa nezancima, imam njegov lik sa Noninim zelenim ocima  i  kovrdzavu kosu do skora prirodno zift. “ Na mene si tako vesela i volis kafanu ali..” voleo je da kaze i da mi redja mane.Bio je ustvari emotivac koji je sve svojim maco nastupom gurao od sebe, da bas to ne pokaze. Jer vrhunski etalon je bio biti jak i terati po pravoj liniji. Sve je bilo kod njega ili crno ili belo bez prelaza. Moju omiljenu scenu pesnicenja na zamrznutom jezeru usred zime iz filma  je dopunio pricom, “ da, izadjemo mi deca pred Maslenice polugoli i onda se bijemo do krvi”.  Sem bogovskih imena ostavio nam je tu mesanu krv koja se oseca kod svih nas, mozda vise kod nas troje iz prvog delenja, jer je mesavina i sa druge strane. Neku neizdrz i lutanja, temperament i prilicno kratke fitilje, verovatno i ne bas dobru karmu i nesnadjenost po pitanjima ljubavi ali dobro, neka se mi rasplatimo i bice nasoj deci bolje. I ono neizmerno, a to je jednu uspomenu na sebe, veselost izdrzljivost, a i neku sirinu da zivot gledas otvorenim ocima i ucestvujes  sa neobicnim resenima u zivotu  i resku konstataciju da svi se nekada i na neki nacin rasplate za sve.

Intermeco :

Sahrana je bila  van Bg. U kapeli je brojcano stanje dece i unuka bilo 9 komada plus  sto bracni sto vanbracni saputnik. Dan je bio suncan i topao. Sa pocetkom opela je poceo vetar a sa kretanjem povorke  provala oblaka, do te mere da mi je i u tasni bilo vode. Povorka je u kasu pobegla, svesteno lice bi takodje, ali je ipak zelena devizna bila data ranije. Dizem pogled ka oblacima i kroz osmeh konstatujem “ E, bre  cale i odozgo treba da nas zapisas.  Mora da ti je mnogo smesno sto smo se svi tako zarozali“. Komada 11 pocinju da se smeju, znaju da bi tacno to rekao.

Posle zavrsene procedure je  sunce granulo, kao da nije nista ni bilo. Jedino mi do  gaca mokri razmisljamo kako da odemo takvi negde na rucak, sa par prijatelja koji su bili do kraja. Nismo iz tog grada, krv nije voda pa tako nas troje ne patimo za „obicajima“ da primamo saucesce od nepoznatih u kuci. A tako mokri  ne mozemo nigde, sve je bilo zatvoreno sem neke  kineske radje.

Ja mislim da u taj elitni objekat ni pre ni posle nece uci cudnija ucviljena svita. Zenski deo u ansamblima jakih boja, spavacice sa karnericima ( crvena, tirkiz i zuta) a mladji deo   u kariranim „made in China“ bermudama i japankama.  Jedino je  brat bio na nivou.( inzinjer je imao u gepeku za svaki slucaj). Menadzer objekta nas je prvo odmerio a onda zustavio pogled na nasim licima, sto je bilo dovoljnoi da dobijemo sto. Potpuno prirodno smo prosli pored zena u svilenim haljinama koje su cekale mladence u drugoj sali.Mozda je pomislio da se negde snima film, ali nije daleko, kao da smao izasli iz Felinijevog.

Nismo se ni iznenadili sto je u neko doba iz sale pored grunula muzika. Voleo je kafanu i muziku,  da zapeva narocito ruske pesme. Sestru smo ipak ubedili da ne izjavljije da idemo sa sahrane ,  pomislili bi da smo pobegli iz neke institucije. Ukrainac, prijatelj vec ubijen od vodke, ( naravno za dusu ) dodaje, „Pusti,  e tacno je sve ovo voleo“.

………..

Eto , blizi se taj dan i skoro je proslo tri godine.  Tada sam rekla da je najbolja odora za sahrane nesto kao za maskembal, hteo nehteo onako tuzan se nasmejes. Nikad tu spavacicu nisam vise obukla, cesto pomislim na njega i setim se trzaja tela, kada sam mu sapnula “ Ne brini cale, bice sve u redu”. Bolnicarke kazu da se to desava, da se ljudi na aparatima  cesto trgnu ali ja sam ubedjena da me je cuo i da mi je dao znak..

JA robin

MOJBLOG.CO.YU

Previse mi je da se smatram blogerom u smislu neke titule. Nisam pocela da pisem iz tih pobuda, niti sam imala viziju u kom smeru to moze da krene. A  krenulo je u tom da ne mogu da precutim da se radujem svakom postu ljudi koje vec citam, pa cak i da se zapitam sta je sa njima kada ih dugo nema. Zazivi sve to , uvuce se pod kozu na takav nacin da te ljude sakrivene pod neobicnim nadimcima dozivljavas vec kao veoma bliske i drage prijatelje, pred kojima mozes da se otvoris i to na razne sulude nacine sa ubedjenjem da ce te pravilno shvatiti. Tesko i u zivotu prihvatam nepoznate, mada sam veoma otvorena, ali sustinski tesko da bih bila prema njima poverljiva. Mozda je glavna smernica  u svemu tome i ta moja otvorena varijanta pristupa, zbog koje se radije sklanjam. Ne vidim svrhu zajednickih razmenjivanja reci…

View original post 295 more words