Dole trenerke i tregerke

Dosta je vise gnjecavih, plisanih , suskavih trenerki. Narocito rozA, beloj crnoj i ostaloj sa  krunom ili bez nje. Nema princeze u gnjecavoj  rastegnutoj trenerci. To je pizama, a princeze ipak nose spavacice. Nema tu skupe, firmirane, ovakve ili onakve. Sve su kineske i u svima ispadnu kolena i sroza se „guza“ kao da se neko, ne daj boze usrao. Nije to ni za samoposlugu, ni za pijacu a kamoli za ulicu, setnju i pokazivanje. Uhvatise tu modu i starije gospodje, sto je ponekad prakticno ali strasno za videti. Nekada je moglo mozda da se skokne do trafike u zenana cvetnoj kucnoj haljini , ali nije moglo da se ide tako kod doktora. Ne znam sta se izmenilo, sem da su mozda sada  bolnice objavile slobodan dan, pa se pacijenti rasetali po gradu.

Nije bolje stanje ni sa suskavim muskim. Sive, crne  sa straftom sa strane, sa i bez uckura na nogavicama. Strasno bi bilo da su svi  „odonud“ gde imaju slobodno, malo lakse ako su sa treninga obliznjeg lokalnog kluba. Sve je pocelo, mozda jos onomad kad su gornje delove uvlacili u donje. Valjda se tada ukus promenio i nikako da se dodje na zelenu duhovnu granu.  Svi su sportisti za instituciju i ucestvuju u turniru. Ne pomaze tu ni lepo utrenirano mlado telo, da ne pominjem starije, gde ima visuljaka na sve strane.

A pustaju tako i decu u skolu. Uvijaju se nogavice oko tanusnih nogica i nekako sve izgleda tuzno u klempavim cizmama koje su sada moderne.  Moda je cudo, moda je izgleda ipak  u pitanju. Ali nije ni moda za svakog.

Gorile su gospoda

Ima ljudi koji zele da se bore za opste  dobro. Saznanje raduje ali istovremeno ledi krv u zilama, jer ima i onih kojima zaista nista sem profita nije vazno. Borba je prilicno neravnopravna, tako reci partja sa prilicno izvesnim krajem. Stara prica, poznata i vidljiva na svakom koraku, pa je mozda citava licna potresenost neprilicna. U okruzenju se saplice svakodnevno na ugrozenost ljudske vrste, ne gorila u Nacionalnom parku.

Ali ako ljudi ne mogu da se uzdignu i da osecaju tugu i odgovornost zbog bestialnosti koja preti da unisti staniste zivotinja, koje nam nista nisu krive sto naseljavaju deo planete, samo zato da bi se dobila jos jedna busotina za naftu, mislim da tesko mozemo da osecamo pravednost u borbi za nase  ljudsko dostojanstvo.

Skidam kapu svima koji su ulozili trud i koji su puno toga rizikovali da naprave dokumentarac o borbi za zastitu Nacionalnog parka Virunga u Africi u kome zive mozda poslednje planinske gorile na svetu. Ne bih zelela da taj film ostane kao secanje na vrstu koja je nekada zivela u tom delu Afrike. Postidjeno tvrdim da na zemlji  nema ocito mnogo planinskih gorila, ima raznih majmunolikih ljudi cija se zajednica vec neko vreme ubrzano povecava. Hrane se uglavnom dusama  koje kupju  i preprodaju za novcanu dobit. Koja je vrsta duse u pitanju, ljudska ili zivotinjska, ne igra ulogu.

Zato nije taj Nacionalni park tako daleko, nije preko sveta, plasim se da je svuda oko nas.

Zaliti za necim sto se rukom  ne da opipati, kusati niti  namirisati, je bespotrebno. Vidi se jedino u ogledalu, oseca negde u dubini, valjda duse, valjda memorijske kartice, vajda u kicmenoj mozdini..

A onda pocnes da kujes planove u tom nevidljivom, nedodirljivom, nepostojecem. Od sada cu ovako, ili onako. Tu ni ogledalo ne pomaze,  jedini kompas je isto ono iz dubine duse. Ponekad  zalis za proslim, pomalo uglavnom tugujes i gledas u buduce. Gde je to tacno, ne znas, jedino je izvesno, da sve je samo ono sada.

Preskace ova godina po tri stepenika. Istrcala je  tako brzo. Ove sa vecim brojevima su kondiciono bolje, sve brze i brze. Skoro joj i ledja vidim. Neka, neka ide. Zapinjala je  povremeno, teturala i pridrzalvala, negde se jedva  vukla, negde poskakivala ali evo je, skoro je zamakla. Volim sto necu biti tu kad zamakne. Kao da cu da je isfoliram, da ne znam da je otisla .

Zelim vam svima sve kao i sebi, da ne nabrajam. Zna se…cili, veseli, nasmejani, zadovoljni, voljeni i zdravi.

cifarnik

Svet se svodi  na cifre vise  nego na slova i pored svih napisanih knjiga i upotrebljenih slova. Koliko god se mi upinjali da slovima docaramo trenutak, bitka je izgubljena unapred.. Vlada broj, uzeo je primat pre nekog vremena, ne znam tacno kada, ali vlada sigurno.

Kada se rodis, pre nego sto te oslove napismeno nekim imenom, imas broj, u duzini, tezini, obimu, pa cak i ocenu. Nije to ocena ljudskog kvaliteta. Za to ne postoji nikakva tablica, ali ocena vitalnosti, kako je zovu, koja se kasnije menja, ali se to ne ocenjuje. To zaludni opisuju recima, zaludni citaju a ostali sabiraju.

Nizu se posle ostale ocene, naravno sabiraju godine, okrecu kalendari i sve se svede na isto.

Dakle, vredni ste toliko i toliko krvnih zrnaca, ovako i onako. Ako su povisene vrednosti za  emotivnost, odstupa se  od granicnih vrednosti u drugim rezultatima. Dok zavredjujes da si broj, imas mesto na lestvici paznje. Ako tu omanes paznja sklizne ka brojevima koji su teski  vise nula.

Nikada nije covek A ili B. Moze da bude nula od coveka ili desteka, mada se u poslednje vreme broju dodaje i valuta. Izgleda kao „milion dolara.“ ali se od svega vidi uglavnom samo nula.

…………

Odavno ne mislim na tebe onako. Nedostaje mi, ali se isprecilo izmedju hiljadu zvezda i crnh rupa koje gutaju uspomene koje sam obojila u lepo. Bilijarski sto koji ih proguta, ali su negde u podsvesti. Ostaje samo pitanje tebe, pitanje mene i zelja da niko ne sklizne. Mozda da ostane onako, koje daje nadu da je i bilo.

Resila sam da ovaj post objavim na kraju  godine , dakle danas je pred Bozic ove 2014 godine, u koju bas puno polazem.. Igram se da vidim kako ce mi izgledati kad ga procitam kasnije, ako narvno WP prezivi, a nadam se da cu i ja da preteknem.Pokusavam da dobacim kako je bilo prosle godine u ovo vreme i secam se, nisam mogla da predpostavim da cu pisati ovo da ne zaboravim. Serem, nije lepa rec, ali neka, nikada necu zaboraviti i nista nece pomraciti to sto je  zakapsulirano  u proslosti onako kako sam ja smislila. Jos jedna loptica kinder jajeta u mojoj glavi. Necu nista vise da ti kazem, necu verovatno ni cutii razloge zasto je sve ovako da pisem u  buducnost. Ali jedino je to vazno, buducnost u kojoj zelim sve lepo i da nikada ne procitas ovo. Vidis, kujem unapred pozitivnu energiju da ozari  sve , a ostalo onako kako sam i rekla i mislila, svako po svojim nahodjenjima. Imam pravo da fantaziram, to mi je sastavni deo psihe pa i da zivim svoje fantazije. Eto ovo neka bude to.

AHIL na Kubi

Pocelo je da kljuca u  ramenu. Ahilu dodje glave peta , meni ce rame. Tacno ono koje su joj vekovi odvalili, bas sam proverila, isto, levo. Nisu ovde bas vekovi, vise krstenica. Malo ima tu i od tegljenja, damskog, naravno, jer svi smo dame sa pijace.

Elem, nije vazno  rame.  Juce sam se pitala, da nije kec iz rukava: “ Da platimo pa da idemo“. Nije,  sumnjam, ovo je rame.
Toliko o umetnickom i kulturno politickom osvrtu i duhovnoj dubiozi ovog posta.
 Inace ovde u Sibiru je super. Od silnog deljenja, mnozenja i sabiranja okoline, zadiruci u materjalna primanja malenosti, shvatila sam, da ni matematiku nisam naucila kako treba. Svi ovde oko mene, koga „nema pas zasta da ujede“ ugradise lepe nove prozore. Po mojoj racunici   to se racuna u nekim cvrstim valutnim  nulama.    Sta su mene ucili u skoli i sta sam ja zapamtila, pojma nemam, ali kod njih se nekako  to „nema zasta pas“  mnozi, a kod mene se sve nesto oduzima od racuna.
Jbg, ono sto se kaze, ti imaju i vikendice negde glavu leti da sklone i sunce da ih ogreje. Talozi se to sunce negde, pa nema kljucanja posle u zimu.
Pre neki dan krenem peske do osmog, kazu dobro je za guzu, kad ne lezi vraze. Pa to cudom da se nacudis, od belih, braon, sa radom, ovakvih, onakvih i uglavnom kineskih vrata. Bas bzv, bar da su se dogovarali da budu u istoj boji po spratovima. Bela su mi najruznija. Svi su se zabarikadirali, kao da sefove skrivaju u kuhinji u kojoj, kao sto rekoh, taj pas bi od gladi krepao.
Cudan smo mi narod. Naslusah se bajki, pa samo trepcem i cutim. Nemam vise ni volje da reagujem. Mislim se, stvarno je lovac izvadio baku iz stomaka i onda su ziveli srecno i veselo dok  se  bundeva nije pretvorila u plastiku za kucne otvore.
 Ma meni je lepo, da se razumemo,  nije problem, sta fali, malo se ogrnes u kuci,  ne kote se zlotvori. Pirka, vuce, nekad i otvori prozor, ako bas dune, ali  ja sam  stalno rumeno zdrava. Nece bakterije na hladnocu, pa tako i zaziru da mi se bas mnogo jadaju.
Eto, ja malo dala meni oduska ovde za rame. Cuti, dobro je, nije kuk 🙂
A nesto se mislim, cisto zbog kuka, ako bih bas dotle doslo da se „napnem“, kao u porodjanim bolvima za pvc, mislim da bi bila pvc Kuba. Tamo i ne trebaju prozori.. Dusa bi me bolela da je ostavim na prozorima, a opet.. Zato necu ni da razmisljam o tome.

KOJI JE OVO FILM?

Glava me rastura, ili se rastura. Retko se to desava, ali  ovo vreme ce me dohakati. I ovo i ovo drugo.

Tmur, tmur, tmur.. da mracim maloo? Mrac, mrac mrac….uh… Jbt kao na filmu, kao lepo je vreme, „kao „, sunce se  nesto  muci da sija .. sve nesto na jedva. Niti je zima, niti  prolece. Nije ni jesen. Ne znam da li jos neko igra u ovom filmu ?

Lisce se sa lakocom predaje vetru. Kovitla ga do osmog. Kad vetar udahne, za onaj trenutak kada ga nema, pocinje polako da se okrece oko svoje ose i da pada. Ne znam da li zvucne krosnje uzivaju da strgnu sa sebe balast suvih izraslina, ili sume jer se bore da ih sacuvaju jos neko vreme.

Odnekud se stvoris,  rasterujes ono sto je pred tobom. Ostalo samo uskovitlas.

SKOK ………….domaci

Spontano sa slagom i sa zadatkom za pricu :zver, jabuka, razočaranje, stena, plima

 

Jabucica mu je igrala, kao da nema ni kapi pljuvacke u ustima. Ponekad su ga hvatala takva stanja gde se smenjivala razocaranost, strah a onda se budilo nesto zivotinjsko, zversko, sto mu je davalo snagu i sigurnost.. Pocinjalo je od razocaranosti koja su trajala nedeljama, a onda se to kao talasima smenjivalo, dok ne naidje plima snage i sigurnosti, kada se zaletao i skakao u ambis..

Nije imao hrabrosti da se odluci za zanimanjenje koje je voleo. Govorili su da to nije zanimanje za  nekoga, ko treba da osnuje i ishranjuje porodicu, a nije je  osnovao ni do poznih godina. Od malena se interesovao za avione, za let, za nesto sto je simbolizovalo slobodu, slobodan let, slobodan pad.

Padobran mu je bio simbol slobode, simbol prevazilazenja svih svojih mana i nesavrsenosti. Samo se posle skoka osecao sretno, vredno i uvazeno. Vadio bi tada jabuku iz ranca, jeo pri povratku kuci dok se plima adrenalina povlacila i za sobom ostavljala osecaj zedji. Clanstvo u padobranskoj sekciji je zmenio slobodnim skokovima sa brezuljaka u okolini. Odbio je ponudu da iz malog kluba ode na dalje usavrsavanje i nastavi profesionalno sa strascu. Promenio je opremu i poceo sam da obilazi  strma uzvisenja u blizini.

 Ljudi su  nastavili da se cude, sto jedan neupadljivi, povuceni opstinski cata ima tako ekstrema uzivanja . Nisu razumeli da ga je miris papira u kancelariji gusio godinama. Nisu mogli da razumeju zasto je svaki dan u podne predano i odsutno jeo jabuku zagledan kroz prozor. Taj ritual je posle skoka stisavao adrenalin, a u prasnjavoj kancelariji budio osecaj samopostovanja.

Vucja stenena, cilj zacrtan jos od prve i jedine nezgode koju je imao. Takmicio se svojim strahom zeleci  da ga potisne, suocavanjem sa njom. Stena zver, koja je prelamala vazdusna strujanja po svom nahodjenju i u najsuncanijem danu, kad se mislilo da nema trunke vetra. Bila mu je na oku svih ovih godina, na dohvat ruke. Posmatrao je zimi kroz zamgljeno i musavo staklo kancelarije i svaki put se pitao kada ce smoci konacno snagu da se vine sa nje.

Sada je stajao tamo, jabuca se umirila, progutao je nekontrolisano jos jednom i uhvatio zalet …

Gastro blog igrica – izazov prihvaćen (hehehe, a naslov copy/paste :))

1.Trenutak kada sam bio/la ubeđen/a da će me zemlja progutati.

Imala sam na umu nesto drugo ali me je Alana podsetila. Na vlastitoj svadbi, pri zavrsetku cina vencanja, kad je maticar teatralno rekao :“ Mladenci cestitajte“ informacija je ludacki pocela da mi trazi mozak, „ja da cestitam, kome da cestitam??“ i okrenem se ka kumu i cestitam mu… Svi skoce, mladozenja me kucne po ramenu i sta da kazem „ Ma sta da ti cestitam..?“

(Toliko koliko sam  provrtela cin u sebi  i izvezbala ono suptilno DA) 🙂

  1. Momenat (situacija) kada sam shvatio/la da mogu/umem/znam da kuvam.

Decji prvi rodjendani i prve sasave torte ( zec, leptir, auto i td).

  1. Da li postoji nešto što ste mislili da nikada nećete uraditi, a uradili ste ( i u kuhinji i van nje)?

Nikad ne reci nikad. Uglavnom sve sto sam mislila da se meni nece dogoditi i da necu uradititi, mi se vec dogodilo, tako da vise ne razmisljam o tome „nikad“.

  1. Crno vino, belo vino, pivo, žestoko piće, sok ili voda (nevezano za obrok, ali i uz njega)?

Vodka, cista ili sa limunom. Ostalo redom kako si naveo :).

  1. Da li volite da spremate jela sa zaprškom ili ne i da li mislite da je ona bezopasna po zdravlje i liniju ili ne?

Ne smeta mi zaprska. Svojevremeno je jedna stara doktorka rekla da je zdrava. Ja se drzim toga, ali ne preterano.

  1. Vaše mišljenje o jelima i začinima sa bliskog i dalekog istoka generalno i sa osvrtom na aspekt da postoji mogućnost javljanja problema sa digestivnim traktom (dakle za ili protiv).

Nema problema, neke volim a neke ne, uglavnom kari , djumbir, soja sos.

  1. Jeste li probali žablje batake i neku „egzotičniju“ hranu tipa skakavci, zmije i ako jeste kakav je utisak?

Nisam i tesko da bih probala.

  1. Postoji li je neko jelo koje najviše volite da spremate, apsolutni favorit?

Bilo koje slano pecivo mi uglavnom uspeva, a i volim da se umusim u brasnu dok mesim.

  1. Postoj li neko jelo koje uprkos činjenici da ste pravili milion puta, svaki put kao da mu nešto nedostaje?

Sve sto ne volim da jedem ( grasak, boranija) i koliko god se trudila da poboljsam zacinima, retko uzivam u njima.

  1. Da li biste pristali da vodite svoju kulinarsku emisiju i pod kojim uslovima (ako je odgovor da)?

Definitivno ne.

PS.  Nisi pitao, ali kod mene je to vezano za kuhinju. Ja u kuhinji volim da se igram, da pravim neke kombinacije i to uglavnom kada spremam za goste. Nikad ne napravim po receptu koji dobijem, uvek promenim i posle ne znam sta sam uradila, ali je uvek super. Svakodnevna ludovanja po kuhinji mi zbog nedostatka vremena uglavnom idu na nerve.

Zadatak: Postavite sebi 10 pitanja i odgovorite  da vas niko ne cuje 🙂 i to ona najnezgodnija. Ko je spreman moze i da se oglasi.

od mene samo dva.

1 A. za zenski deo publike: Da li volite da strikate, heklate, sijete, vezete ili neki drugi rucni rad?

1B za musli deo publike: Da li majstorisete, krecite, farbate i poravljate automobil?