Ne podnosim rastanke. Nikakva pozrdavljanja, nikakve proslave povodom odlaska, pica, zurke, parastose ni sahrane. Na svim okupljanjima sam vrlo vesto ona koja daje vetar u ledja, neko ko je nasmejan i kome je sve lako, ma super, samo napred sve ce biti ok, do sledeceg…
A posle se rasavim na sastavne delove, kao Lego zamak koji su sklapala moja deca. Rastavim tiho sama u strahu da cu neku kockicu izgbiti, da necu napraviti ponovo tvrdjavu dovoljno cvrstu, koja mora da stoji. Mora da bude na ocima bitnih, da se nosis sa teskocma, da misle da si nedodirljiv, grizes i bjujes vatru. A vatra samo sto ne napravi pozar i satre iznutra do poslednjeg delica iste one kockice koje su tako ugurane cvrsto jedna u drugu.
……………
Pamtim je po neskladu i nekom miru koji je zracila oko sebe. Odavno je nema, proslo je mnogo vremena a njeno vreme je i tada bilo na izdisaju. Ako postoji bilo sta sa neke nevidljive strane gde se lupaju recke za pomen duse, mozda cu biti jedna od retkih koja se nje seca .. Takav mi je utisak ostavila, kao da nema nikoga. Sedela je u cosku okruzena nekim torbama i zamotuljcima u odrpanom kaputu pet brojeva vecim od sirine ramena. Bilo je to vreme reda , rada i discipline, vreme gimnazije, ono kada nije bilo beskucnika , bar javno. Verovatno i nije bila beskucnik, vec neko koga su konobari poznavali i uvazavali i pored svog neuprilicenog tovara.
Sedela je na ivici stolice uspravljenih ledja, dostojanstveno kao da je u najlepsoj balskoj haljini i kao da se nalazila na prijemu, a ne „Kod konja“ sa rakijom na stolu… Nista se vise ne secam, samo znam da je imala neke prefinjene crte lica koje su me naterale da se zapitam, sta je to u zivotu sto tako naglo istrgne dizgine iz ruku da ih pustis i dozvolis da kola idu sama od sebe. I bila je potpuno mirna, kao da je spoznala sve tajne zivota gde mnogo toga vidljivog nije od znacaja.. Nikada je vise nisam videla.
……………………………….
Sta se pitas cesto i saznas. Ali ja moje dizgine drzim i jos se potpomazem i zubima, ako ruke posustanu. Tako se drzimo, moja kola i ja. Ustvari, da nema onih koji su slagali lego kocke, mozda bih narucila rakiju, spakovala par zamotuljaka i put pod noge. Vidim na ceni su u postovima cigani, politicki nekorektno receno, pa moze, negde na istok. Bas tako i onda si miran kao mir.
robin 
Ako se zadržim(o) samo na zamku od kocki, verovatno je jedna od grešaka što tvrdoglavo mislimo da mora izgledati uvek isto, bez malih korekcija, nadogradnje. Treba nekada dati šansu i drugim mogućnostima.
potpuno si u pravu ali ponekad nema mnogo prostora iz hiljadu i jednog razloga da nadogradjujes onaj cardak ni na nebu ni na zemlji ili prosto ne umes. Ima i toga da bi se gradjevina mnogo lako urusila pod naletom stvarnosti koja je takva kakva je sa mnogo razbojnika namernika. Ali eto kod nekih iza bedema od racija ima nekih basti, suma pticica vilenjaka i dvorskih luda i svako vuce na svoju stranu.
Dozvoli sebi povremeno „rastavljanje“, ženska intuicija vratiće delove na isto mesto.
Mogu samo da preporučim da poslušaš Arrow. Iako nisam siguran šta je, zapravo, rekla.
Nežna priča. I zanimljiva zapažanja. Ta žena sa prefinjenim crtama lica. Stvarno, količko često se zapitamo o ljudima koje viđamo u prolazu: muči li ih šta, kako im je… A i mi smo tek ljudi u prolazu. Sviđa mi se.
imam neku cudnu moc zapazanja, ostanu mi neke slike do detalja . Tada zaista ne znam kako mi je privukla paznju ali secam je se sve ove godine. Vise zbog nekog neskalada i neke njene dubine .
U pravu si. moja srča i tvoji prozor i vatra i… ništa. Kamen i granit i stena.
A da li si znala da mir na ruskom znači svet?
конечно. Govorim ruski fliessend.:) tecno.